Хадерсфилд

Према тексту, драма нема нумерисаних чинова ни сцена, већ низ кратких сцена, од којих неке носе наслове. Простор је једна трпезарија, а време око дан и ноћ: од расправе са оцем, преко Игоровог повратка и вечере, до ноћи и јутра. Јединство места и времена држи све ликове на једном месту и приморава их да се суоче.

Игоров долазак је покретач: његово присуство претвара обичан дан у обрачун са прошлошћу. Редитељка прве поставе, Алекс Чизхолм, примећује да мали догађаји, као што су одлазак на пиће, пронађено рубље или просути кечап, делују значајно и драматично, јер су везани за нешто веће и моћније.

Четири пријатеља су у истом добу, а различитих путева: Игор је отишао, Дуле се упушта у ситан бизнис, Иван је болестан, а Раша је циничан и заглављен. Редитељка Раши даје назив „измучени антијунак“. Рецензент енглеске поставе повезује ликове са Хамлетом: Раша са Хамлетом, Милицу са Офелијом, оца са Клаудијем, Ивана са Полонијем, а Дулета и Игора са Розенкранцом и Гилденстерном.

Чизхолм у тексту о ЈДП-овој постави глуму Небојше Глоговца у улози Ивана описује као изванредну и преображавајућу. Милица, ученица, доноси лектиру и снимак који разбија вече. Отац је у рецензији енглеске поставе приказан као Клаудије, а његови поступци, продаја врата и куће и, према тексту, ударац сину у завршници, показују распад породичног дома.

Текст о загребачкој постави описује драму као мрачну, духовиту и дирљиву. Рецензент енглеске поставе је описује као пуну беса, а ипак хуману, и налази у њој тренутке лиризма усред хаоса. Редитељка прве поставе истиче песничке слике, пре свега лавове. Исти рецензент хвали интензитет писања и глуме и сматра да представа погађа циљ иако се креће по познатом терену дисфункционалне породице.

Хумор се везује за болне ситуације: шале о менталном дому, подсмех жутом лаву, Рашин циничан тон. Тон се креће од шале до претње: сан у ком Иван убија Рашу, према рецензији сарајевске поставе, треба да застраши, а у тој постави је изведен комично.

Наслов је предмет питања које поставља и редитељка прве поставе: зашто драма смештена у Србији са српским ликовима носи име енглеског града. Једно могуће читање је да Хадерсфилд означава место на које се одлази, а Зрењанин место из ког се одлази; текст сам не даје једнозначан одговор, а лавови су изричита веза два града.

Завршетак је предмет расправе. Рецензија једне поставе замера изостављање завршне сцене у којој Раша Ивану нуди кафу или чај, јер она повезује песму са идејом људске топлине и наде. Фигура „Мајке-Отаџбине“ у рецензијама се тумачи као знак државе и прошлости. Рецензент енглеске поставе пак сматра да драма може да ублажи страх од миграције у Британију.

Угљеша Шајтинац (рођен 1971) дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 1999. Његова претходна драма „Реквизитер“ изведена је 1999. у Југословенском драмском позоришту. Према чланку у листу „Huddersfield Examiner“, инспирацију за „Хадерсфилд“ добио је посетом том граду 2000, када је „Реквизитер“ читан на Фестивалу савремених европских драма, а текст је написао за три дана по повратку у Зрењанин.

Позадина је деценија ратова, криминала, незапослености и преласка у капитализам. Опис загребачке поставе наводи да је драма прича о тридесетогодишњацима који још носе последице рата и не виде будућност, и да је ситуација типична за више земаља у транзицији.

Енглеску верзију је према преводу Душке Радосављевић адаптирао Крис Торп, а први пут је изведена у позоришту West Yorkshire Playhouse у Лидсу у пролеће 2004, у режији Алекс Чизхолм; текст је исте године изашао у лондонској издавачкој кући Oberon. Српску праизведбу режирала је иста редитељка у Југословенском драмском позоришту 26. фебруара 2005, после око шест недеља проба.

Тема одласка и повратка проистиче из ауторовог сусрета са енглеским градом, али је размештена у зрењанински амбијент. Сам наслов, српска фонетска транскрипција имена енглеског града, поставља питање шта једно место значи другом.

У Југословенском драмском позоришту, на сцени „Бојан Ступица“, играли су Горан Шушљик (Раша), Небојша Глоговац (Иван), Војин Ћетковић (Дуле), Дамјан Кецојевић (Игор), Тијана Младеновић и касније Сузана Лукић (Милица) и Јосиф Татић (Отац), коме је касније на улози наследио Миша Јанкетић. Сценографију је радила Марија Калабић, костиме Јелисавета Татић-Ћутурило, а видео Душан Удицки.

Представа је остала на репертоару нешто дуже од десет година, последњи пут је играна 28. маја 2016. и по подацима позоришта освојила је три Стеријине награде (најбољи нови текст, глумачке награде за Глоговца и Шушљика), награде Ардалион на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу 2005. и више награда на другим фестивалима. Гостовала је, према редитељки, у САД, Хрватској и другде у Европи.

Сценски задаци су једноставни, али захтевни: једна просторија, предмети који значе (врата, завеса, кечап) и тон који мора да се креће од комике до претње. Рецензија сарајевске поставе из 2018. замера да су односи међу ликовима само назначени, да је сан у ком Иван убија Рашу изведен комично и да је изостављена завршна сцена са кафом.

ЈДП је 2020, у време затварања позоришта, снимак „Хадерсфилда“ први емитовао на свом каналу на платформи YouTube (29. марта у 21 час). Загребачко казалиште младих га је 2020. поставило у режији Рене Медвешека, са градом Карловцем уместо Зрењанина.

Према тексту о загребачкој постави, представа ЈДП-а стекла је култни статус у десетогодишњем извођењу, а Алекс Чизхолм је описује као велики хит који је дуго био распродат. Теофил Панчић је 2011. „Хадерсфилд“ назвао једним од позоришних догађаја протеклих десет година.

Према драми је 2007. снимљен играни филм „Хадерсфилд“ у режији Ивана Живковића, а сценарио су написали Шајтинац и Дејан Николај Кракљачић. Филм је био хит у Србији и приказан је на Међународном филмском фестивалу у Солуну. Постоји и документарни филм о лидској постави (29 минута), који је режирао Шајтинац са Душаном Удицким.

Драма је 2004. објављена на енглеском у издању Oberon, штампана је у пољској и руској антологији, а у Берлину је приказана у продукцији позоришта Volksbühne. Након српске праизведбе добила је Стеријину награду за 2005. за најбољи текст.