Скакавци

Драма је подељена у два дела, на почетак и крај лета. Према опису из Fabula Mundi, наизглед неповезане приче се у другом делу спајају и откривају јасне везе између ликова. Према интервјуу у „Времену“ из 2005, композиција је фрагментарна и налик на филм, као у ранијој драми „Америка“.

У првом делу, према радној верзији, места се смењују често: ресторан, мермерна хала, кухиње, улаз у кућу, тераса. Бар у неким сценама прелаз се означава замрачењем. Свака сцена има властиту ситуацију, а везе међу њима откривају се тек постепено, па публика сама спаја нити.

Једанаест ликова спада у четири старосне групе: дете (Алегра), људи у тридесетим (Надежда, Милан, Дада, Фреди), људи средњих година (Жана, Макс) и старци (Игњатовић, Јовић, Симић, Петровић). Образложење Европске награде за нове позоришне реалности из 2007. говори о слици четири нараштаја који су обликовали садашње стање земље.

Ауторка каже да су сви ликови стари, чак и они најмлађи. Тиме се разлика међу нараштајима брише: према интервјуу у „Времену“, у драми су старци и тридесетогодишњаци који су изгубили илузије. Опис представе додаје да млађи и даље живе под утицајем старије генерације која не уступа моћ. „Време“ у приказу из 2006. описује ликове као дезоријентисане, дубоко незадовољне људе.

Опис драме у Fabula Mundi наглашава мрачан хумор који додирује шира друштвена питања. На порталу Хоћу позориште представа је означена као драма и комедија, а белешка на страници Титкета назива је „пост-позоришном драмом“ која се ризичним естетичким поступцима суочава са страхом од старења.

У првом делу радне верзије породичне ситуације, доручак, ручак, посета, прекида гротескно: посољен доручак, лажно болесно дете, свађа око плаћања дома уз сина који оцу исмевајући саопштава да је хомосексуалац. Мрачан хумор настаје из додира малих, свакодневних мотива с великим питањима старења и смрти. Опис представе у ЈДП-у говори о суморном, упозоравајућем портрету друштва, па комична интонација служи као средство критике.

Читање драме се разликује у различитим срединама. У раду о рецепцији савремене српске драме на европским сценама Ана Тасић бележи да су неки страни критичари и редитељ париске поставе Доминик Питоаз драму читали идеолошки, као критику српског друштва и национализма, што по њој није у тексту. Ауторка драме је у изјави за Танјуг рекла да тема није уско везана за српско друштво него за страх од старења и смрти.

Други тумачи, међу њима редитељ Томас Остермајер и критичарка Рут Фихнер, према Тасићевој читају драму отвореније, без идеолошке предрасуде. Дејан Мијач је у интервјуу рекао да му се чини да је драма аполитична и да је њена тема општа, а не актуелна. Теофил Панчић у приказу из 2006. у њеној метафизичкој димензији налази сродност са Бекетовим комадом „Чекајући Годоа“.

Биљана Србљановић (рођена 1970) започела је драмски рад средином деведесетих, а „Скакавце“ је написала после драма „Београдска трилогија“, „Породичне приче“, „Пад“, „Супермаркет“ и „Америка, други део“. У једном списку драма „Скакавци“ су уз годину 2005.

Ана Тасић у раду о рецепцији савремене српске драме у Европи смешта „Скакавце“ међу драме које приказују друштво обликовано ратовима, катастрофалним економским приликама, ерозијом вредности, корупцијом, насиљем и криминалом. Ауторка, међутим, у изјави наглашава да тема није уско везана за српско друштво.

Премијера је одржана 26. априла 2005. у Југословенском драмском позоришту, у режији Дејана Мијача; интервју у „Времену“ од 5. маја 2005. каже да је комад изведен претходне седмице. Представа је 2006. учествовала на 51. Стеријином позорју.

Због ове драме немачки часопис „Theater heute“ прогласио је Србљановићеву за најбољег страног драмског писца сезоне 2005–2006, а Европска награда за нове позоришне реалности додељена јој је 2007. Француско издање („Sauterelles“, у преводу Габријела Келера, Arche éditeur) изашло је 2006.

У Југословенском драмском позоришту представа је играна на сцени „Бојан Ступица“. Према подели на страници Титкета, Надежду је играла Исидора Минић, Милана Борис Исаковић, Даду Александра Јанковић, Фредија Светозар Цветковић, Алегру Сузана Лукић (у алтернацији са Машом Дакић), Жану Јасмина Аврамовић, а Макса Војислав Воја Брајовић. У каснијим списковима старије улоге играју Миодраг Радовановић (Игњатовић), Власта Велисављевић и Михаило Јанкетић (Јовић), Бранко Цвејић (Симић) и Бранка Петрић (госпођа Петровић). Сценографију је радио Јурај Фабри, костиме Лана Цвијановић, музику Исидора Жебељан, кореографију Милош Пауновић; наведени су и креативни видео-тим и компјутерска анимација. Представа је трајала око два сата и пет минута.

Сценски задатак чине бројност ликова и разноликост места. Једанаест ликова различитих доби, кухиње, ресторан, хала, тераса и простор пред кућом траже сценографију која места не чини буквалним, што стоји и у напомени уз текст. Додатни задатак је да млађи глумци играју ликове за које је речено да су стари, а да се стално једе и пада киша.

Загребачко казалиште младих поставило је драму 2006. у режији Јануша Кице; „Време“ бележи да је та представа на Стеријином позорју 2006. добила награду за најбољу представу, док је београдска представа добила награде за режију (Мијач) и глуму, а Србљановићева за текст. Катона Јожеф театар поставио је драму у режији Габора Матеа (чланак је од 15. маја 2008). У Паризу је драму режирао Доминик Питоаз.

Југословенско драмско позориште је током пандемије, у априлу 2020, емитовало снимак представе на свом каналу на платформи YouTube (9. априла у 21 час, уз понављања 10, 11. и 12. априла). Представа је гостовала на фестивалима у Висбадену, Ријеци и Солуну, а у Љубљани и Загребу.

Због ове драме часопис „Theater heute“ је Србљановићеву прогласио за најбољег страног драмског писца сезоне 2005–2006, а Европска награда за нове позоришне реалности додељена јој је 2007. Образложење те награде говори о повратку у Србију и слици четири нараштаја који су обликовали садашње стање земље. На Стеријином позорју 2006. добила је награду за текст.

Драма је преведена и изведена изван Србије: француско издање у преводу Габријела Келера појавило се 2006, а поставе постоје у Загребу, Паризу и Будимпешти. Рад Ане Тасић бележи да су поједине европске критике и поставе, на пример париска, драму читале као слику Србије и њеног национализма, док ауторка и други тумачи у њој виде општију тему старости.

Југословенско драмско позориште је 2020, у време затварања позоришта због пандемије, представу емитовало преко интернета, међу првим представама које је понудило гледаоцима на тај начин.