Сваки човек (Everyman)

Бог види да људи живе без мере, заборављајући на душу, и шаље Смрт да позове Свакога човека. Он се уплаши и моли за одлагање, али му се не одобрава. Може да поведе пратњу, ако неко пристане.

Прво се обраћа Другарству, које говори лепе речи, али одбија да иде. Затим Роду, који такође одбија, и Богатству, које признаје да му је само робовало. Само Добра дела, оптерећена његовим гресима, остају уз њега, али су преслаба да га прате. Преко Знања он стиже до Исповести, примењује покору, и Добра дела му се враћају у снази.

Са Добрим делима, ојачаним, Сваки човек иде према гробу. Лепота, Снага, Разборитост и Пет чула, који су га дотле пратили, један по један га напуштају. У последњем призору Сваки човек умире, а Анђео објављује да је његова душа спасена.

Енглески моралитет „Everyman” сачуван је у издањима из почетка 16. века и вероватно је превод холандске драме „Elckerlijc”. Моралитети су алегоријске драме у којима ликови представљају врлине, мане и стања, а радња је поучна.

Најпознатију обраду дао је аустријски песник Хуго фон Хофманстал у драми „Jedermann” (1911), која се од 1920. изводи на Салцбуршком фестивалу.

Алегорија захтева јасноћу. Ликови нису психолошки, већ представници, па режија ради на контрасту и ритму, а не на личној историји. Најбоље поставке показују да то нису далеке идеје, већ људи које познајемо.

Завршни призор, у ком се Сваки човек опрашта од света, један је од најтежих за глуму: треба да делује искрено у строго формалном оквиру.

„Сваки човек” је најчувенији енглески моралитет и пример како је средњовековно позориште поучавало гледаоце. Утицао је на касније алегоријске драме и на модерне поставке у којима један лик представља све нас.

Хофманстал је тему вратио на позорницу 1911. године, а Салцбуршки фестивал је од ње начинио годишњи ритуал.