Fabula
Pred carem
Car Dioklecijan nudi tri sestre, Agapu, Hioniju i Irenu, koje su plemenitog roda i lepe, za žene ljudima najvišeg ranga na dvoru. Uslov je da se prethodno odreknu Hrista i prinesu žrtvu rimskim bogovima. Agapa to odbija i carevu optužbu da su lude odbacuje kao besmislenu, a Hionija je brani, pa car naređuje da obe budu uklonjene. Zatim dolazi red na Irenu, koja odbija da se pokloni bogovima i ruga se idolima. Dioklecijan naređuje da sestre budu okovane, bačene u tamnicu i predate na ispitivanje namesniku Dulciciju.
Dulcicije i kuhinja
Dulcicije ugleda zatočenice i zaljubi se u njih. Vojnici ga upozoravaju da vera sestara neće popustiti pred laskanjem, ali on naređuje da budu zaključane u unutrašnju sobu pored prolaza u kome se drže lonci i tiganji, da bi ih mogao često pohoditi. Noću vojnici javljaju da sestre pevaju himne. Dulcicije ih šalje da čuvaju vrata, a sam ulazi u mrak.
U sobi sestre čuju lupu i buku. Irena zaviruje kroz vrata i saopštava šta vidi: Dulcicije grli i ljubi lonce, kotlove i tiganje, a lice, ruke i odeća su mu crni od čađi. Agapa primećuje da mu telo sada odgovara duši koju je zaposeo đavo. Vojnici, koji ugledaju začađenu priliku, beže u uverenju da je đavo. Dulcicije ih zove natrag i traži da mu osvetle put kući, ali oni odbijaju, pa on odlučuje da ode u palatu i požali se na uvredu.
Dvorski vratari ga ne prepoznaju, drže ga za prljavo čudovište i prete da će ga istući i zbaciti niz stepenice, iako on protestvuje da je lepo odeven i čist. On se tada vraća kući, gde mu žena izlazi u susret razdrljene kose, praćena uplakanim dvorkinjama, i pita ga je li izgubio razum ili su ga Hrišćani opčinili. Dulcicije shvata da su mu se sestre narugale i zaključuje da će biti javno svučene gole.
Careva odluka i lomača
Vojnici, znojavi od truda, javljaju da sestre nisu mogli da svuku, jer im se odeća zalepila za tela. Dulcicije, koji je naredio svlačenje, spava i ne može da se probudi, pa vojnici odlučuju da sve jave caru. Dioklecijan žali zbog Dulcicijevog poniženja, izjavljuje da se sestre neće nekažnjeno rugati bogovima i njihovo kažnjavanje poverava grofu Sisiniju.
Sisinije naređuje da se Irena, najmlađa, zadrži, a da mu se dovedu ostale dve, jer veruje da će je bez sestara lakše pridobiti. Agapu i Hioniju poziva da prinesu žrtvu bogovima ili će biti pogubljene. Agapa umesto toga hvali Trojstvo, a Hionija kaže da carevu naredbu prezire. Sisinije naređuje da budu žive bačene u plamen, a vojnici podižu lomaču. Agapa se moli da joj se duša oslobodi i da telo sagori. Vojnici zatim javljaju da vatra nije dotakla sestre, ni tela ni odeću, ali da su im duhovi već napustili tela. Sisinije tada naređuje da se dovede Irena.
Irena na planini
Sisinije preti Ireni dugotrajnim mukama, a zatim javnom kućom u kojoj bi joj telo bilo oskrnavljeno i devičanstvo okončano. Irena odgovara da je važna duša i da će je štititi sila koja vlada svetom. Sisinije naređuje vojnicima da je odvedu u najnižu javnu kuću koju nađu.
Vojnici se vraćaju zadihani i javljaju da su ih na putu zaustavila dva bogato odevena mlada stranca, rekla da ih je poslao Sisinije i odvela Irenu na vrh planine. Vojnici su krenuli za njima. Sisinije poriče da je ikoga slao i sa ljudstvom jaše prema planini. Tamo on i vojnici lutaju, osećaju se kao opčinjeni i ne uspevaju da joj priđu. Sisinije nalaže jednom vojniku da je pogodi strelom. Irena mu prebacuje da ga je, bez oružja, pobedilo dete, dočekuje smrt kao radost i najavljuje da će biti krunisana i ući u palatu Večnog kralja. Na tim rečima tekst drame se završava. Njena smrt se na pozornici ne prikazuje, ali je uvodni sažetak drame (argument) navodi kao smrt od strele.
Lica
Agapa
jedna od tri hrišćanske sestre; odbija da se odrekne Hrista i pred Sisinijem slavi Trojstvo
Hionija
sestra koja pred carem brani Agapu i zajedno s njom biva bačena u vatru
Irena
najmlađa sestra, oštroumna i bestrašna; posmatra Dulcicija, ruga se progoniteljima i strada na planini
Dulcicije
namesnik Soluna; zaljubljen u zatočenice, noću grli kuhinjsko posuđe i biva izrugan i ponižen
Dioklecijan
rimski car; nudi sestrama udaju za dvorane, a kada odbiju, kažnjavanje poverava Sisiniju
Sisinije
grof i carev izaslanik; naređuje lomaču i strelu, ali ne uspeva da savlada sestre
Dulcicijeva žena
izlazi mužu u susret sa dvorkinjama i pita ga je li izgubio razum; on tek tada shvata da su mu se sestre narugale
Vojnici
čuvaju sestre, beže od začađenog Dulcicija, ne mogu da ih svuku i sprovode kazne
Dvorski vratari
ne prepoznaju Dulcicija i prete da će ga istući i zbaciti niz stepenice
Dva mlada stranca
opisuju ih samo vojnici; vode Irenu na vrh planine i time sprečavaju Sisinije naredbu
Analiza
Ključne teme
Devičanstvo i vera kao otpor vlasti
Sestre odbijaju carsku ponudu udaje jer bi ona značila odricanje od Hrista i žrtvu bogovima. Ni pretnje lomačom, mukama i javnom kućom ne menjaju im stav. Hrotsvita u čednosti vidi duhovnu snagu koja se pokazuje jačom od cara, namesnika i grofa, a to je i razlog zbog koga, prema njenom predgovoru, piše: da umesto nedozvoljene ljubavi iz Terencijevih komedija prikaže čednost hrišćanskih devica.
Zaslepljenost i privid
Dulcicije gleda, ali ne vidi: u mraku grli posuđe uveren da drži sestre. Posle toga ga više niko ne prepoznaje, ni vojnici, ni vratari palate, pa čak ni njegova žena najpre ne shvata šta mu se dogodilo. Zaslepljenost žudnjom pretvara ga u strašilo. Slična zbrka se ponavlja na planini, gde Sisinije i vojnici lutaju i ne nalaze Irenu.
Nemoć zemaljske vlasti
Tri stepena carske vlasti redom propadaju: Dulcicije je ismejan, vojnici ne mogu da svuku sestre, vatra ih ne pali, a Sisinije ne stiže do Irene. Drama ne osporava postojanje vlasti, već pokazuje da njena prinuda nema dejstva na one koji su se predali veri.
Komično i sveto
Smeh u drami nije usmeren protiv svetog, već protiv progonitelja. Sestre se smeju dok iz sobe gledaju Dulcicija, a smeh se nastavlja u scenama sa vratarima i njegovom ženom. Zatim se ton menja, ali se ne prekida: Irena se ruga Sisiniju na planini, a smrt dočekuje kao radost.
Telo i nasilje nad njim
Dulcicijeva žudnja, naredba da se sestre svuku, pretnja javnom kućom i lomača svi su oblici nasilja nad telom. Drama na svaka od njih odgovara čudom ili porukom da je telo manje važno od duše. Deo tumača u kuhinjskoj sceni vidi pokušaj silovanja koji se u komičnoj formi okreće protiv počinioca.
Mučeništvo kao pobeda
Sestre ne stradaju kao poražene, već kao pobednice. Agapa se pred lomačom moli da joj se duša oslobodi, a Irena najavljuje krunu i palatu Večnog kralja. Takav završetak je u skladu sa hagiografskim obrascem, gde se smrt shvata kao prelaz u večni život.
Simboli i motivi
Kuhinjsko posuđe
Lonci, kotlovi i tiganje zamenjuju žene koje Dulcicije želi. Predmeti najnižeg kućnog reda postaju meta njegove žudnje i pokazuju koliko mu je sud oslabio.
Čađ
Dulcicije izlazi iz kuhinje crn, pa mu se i spoljašnji izgled poklapa sa unutrašnjim stanjem. Agapa to i izriče kada kaže da njegovo telo odgovara duši koju je zaposeo đavo.
Odeća koja se ne skida
Kada vojnici pokušaju da svuku sestre, odeća im se lepi za tela. Zaštita tela od sramote je znak da je sestre čuva viša sila.
Vatra koja ne pali
Plamen ne oštećuje ni tela ni odeću Agape i Hionije. To je motiv iz hagiografije, koji se ovde koristi kao dokaz da zemaljska kazna nema moći nad mučenicima.
Planina
Na vrh planine Irenu odvode dva mlada stranca, a Sisinije i vojnici ne uspevaju da joj priđu. Visina ukazuje na udaljavanje od carske vlasti i približavanje nebeskom carstvu o kome Irena govori.
Kompozicija i struktura
Drama je kratka i sastoji se od dva dela koji se malo dodiruju. U prvom, do devetog prizora, radnja se vrti oko Dulcicija, čije se poniženje odvija u tri koraka: u kuhinji, pred vratarima palate i kod kuće, pred ženom. U drugom delu ulogu preuzima Sisinije, a prikazuje se stradanje sestara, prvo Agape i Hionije u plamenu, a zatim Irene na planini. Dulcicije u tom delu više ne nastupa. Upravo tu deo kritičara, među kojima se u literaturi pominje Daglas Koul (1960), nalazi slabost: njegova priča nije jasno povezana sa mučeničkom radnjom. Odbrana tog sklopa polazi od toga da oba dela pokazuju isto, nemoć zemaljske vlasti pred verom, ali u različitom registru: prvo kroz smeh, zatim kroz čudo. Podela na četrnaest kratkih prizora potiče iz Sent Consovog prevoda.
Likovi
Tri sestre nisu psihološki razrađene. Agapa i Hionija nastupaju kao par, a Irena, najmlađa, življa je u govoru i oštrija u ruglu. Zajednička im je nepokolebljivost i spremnost da ismeju silu kojoj su izložene. Irena ima i posebnu dramsku ulogu: ona kroz vrata posmatra Dulcicija i prenosi šta vidi, pa publika situaciju razume njenim očima.
Dulcicije je komični tip vlastodršca koga žudnja zaslepljuje: smatra sebe gospodarom, a u stvarnosti je igračka u rukama onih koje hoće da potčini. Dioklecijan i Sisinije predstavljaju hijerarhiju carske vlasti i obojica ostaju bez rezultata. Dulcicijeva žena i vratari su manje uloge, ali pojačavaju njegovo poniženje, jer ga više niko ne prepoznaje.
Jezik i stil
Hrotsvita piše na latinskom, u ritmičnoj prozi, a za uzor uzima Terencijevu dramsku formu. Dijalog je kratak i brz, što najviše koristi kuhinjskim prizorima. Komični efekat počiva na dramskoj ironiji: publika, zahvaljujući Ireninom izveštaju, zna više od Dulcicija, pa svaki njegov uzvik dobija obrnuto značenje. U mučeničkim prizorima jezik je svečaniji i usredsređen na molitvu i ispovedanje vere. Čuda, kao što su vatra koja ne pali, zalepljena odeća ili dvojica stranaca, ne prikazuju se na pozornici, već ih prepričavaju vojnici, pa drama u velikoj meri zavisi od izveštaja, a ne od prikazane radnje.
Tumačenja i sporna pitanja
Najčešće pitanje odnosi se na spoj smeha i mučeništva. Drama je mračna po sadržaju, ali komika u njoj nije u sukobu sa pobožnošću, jer je ruganje usmereno na progonitelja, a nagrada stradalnika je unapred poznata. Gravdal (1991) kuhinjsku scenu čita kao pokušaj silovanja koji se iz komičnih razloga okreće naopako: Dulcicije bez znanja doživljava ono što je namenio sestrama, dok one gledaju i smeju se. Kejs (1983) se protivi da se Hrotsvitin rad čita isključivo u hrišćanskom okviru i ističe da drame ženama nude uzore dostojanstva.
Sporno je i da li su drame izvodile ili samo čitale u manastiru. Ranije su ih smatrali dramama za čitanje, a novija istraživanja povezuju autorku sa pozorišnim životom otonskog dvora i dopuštaju mogućnost da su se izvodile, ili bar čitale naglas po ulogama.
Struktura
Kratka drama u ritmičnoj prozi; u prevodu Kristofera Sent Cona podeljena na 14 kratkih prizora, u dva dela: Dulcicijevo poniženje i mučeništvo sestara
Istorijski i književni kontekst
Hrotsvita iz Gandershajma (oko 935 – oko 973, obe godine su približne) bila je svetovna kanonikinja u gandershajmskoj opatiji u Saksoniji. Dala je zavete čednosti i poslušnosti, ali ne i siromaštva, pa je mogla da živi udobno i da napusti zajednicu. Učila je kod monahinje Rikardis i opatice Gerbrge, koja joj je bila prijateljica i savetnica. Pisala je na latinskom, a motiv za drame nalazila je u želji da odgovori Terenciju, rimskom komediografu koga je čitala, ali čije su žene, prema njenom viđenju, prikazane kao nemoralne.
Njeni spisi su podeljeni u tri knjige: knjigu legendi, knjigu drama i knjigu istorijskih pesama. Knjiga drama sadrži šest dela po redosledu u rukopisu: „Galikan“, „Dulcicije“, „Kalimah“, „Avraam“, „Pafnutije“ i „Sofija“. „Dulcicije“ i „Sofija“ pripadaju dramama o devičanskom mučeništvu, „Galikan“ i „Kalimah“ dramama o obraćenju, a „Avraam“ i „Pafnutije“ dramama o pokajanju.
Predložak je predanje o mučeništvu sestara Agape, Hionije i Irene u Solunu 304. godine, u vreme Dioklecijanovog progona. Prema tom predanju, Agapa i Hionija osuđene su da budu spaljene, a Irena, poslata u javnu kuću, završava na planini, gde je pogađa strela. Dulcicije je u predanju solunski namesnik, a car ga smatra nedelotvornim i predaje sestre grofu Sisiniju. Dan sećanja na sestre je 3. april u zapadnim, a 16. april u istočnim crkvama. Hrotsvita, dakle, prati osnovne tokove predanja, a u njemu je komični prizor sa Dulcicijem njen najupadljiviji udeo.
Njena dela su dugo bila gotovo nepoznata. Rukopis je otkrio nemački humanista Konrad Keltis, koji je 1501. priredio prvo štampano izdanje, sa ilustracijama Albrehta Direra. Od tada se drame čitaju kao ranije svedočanstvo o stvaralaštvu žene u zapadnoj Evropi, a Hrotsvita se često navodi kao prva poznata žena koja je pisala drame u hrišćanskom Zapadu.
Na sceni
Pitanje da li su Hrotsvitine drame izvodile u njeno vreme ostaje otvoreno. Dugo su ih smatrali dramama za čitanje, a novija istraživanja povezuju autorku sa pozorišnim životom otonskog dvora i dopuštaju da su se izvodile ili bar čitale naglas po ulogama, verovatno u ženskoj zajednici. Kao prvo potvrđeno izvođenje njenih drama navodi se ono iz Pariza 1888, bez preciziranja koje je drame bilo. Svaki savremeni reditelj zato radi bez pouzdane izvedbene tradicije.
Centralni problem je kuhinjska scena, u kojoj komika zavisi od toga da publika zna više od Dulcicija. Tekst to rešava tako što Irena zaviruje i prenosi šta vidi, pa postoje dva prostora koja moraju biti istovremeno vidljiva: unutrašnja soba sa sestrama i tamna kuhinja sa Dulcicijem. Tama se može ostvariti zvukom, svetlom ili glumačkom igrom, a čađ kostimom i šminkom. Opasnost je da komika postane sama sebi cilj, pa se sestre smeju Dulciciju i mimo mučeništva koje sledi.
Drugi problem je promena tona. Nakon farse slede scene sa lomačom i stradanjem, a čuda se ne prikazuju, već ih javljaju vojnici. Reditelj mora da odluči da li će taj prelaz pokazati kao nagli lom ili kao nastavak iste logike, u kojoj se progonitelji smeju i besu, a sestre ostaju spokojne. Irena, čija se smrt u tekstu ne prikazuje, na kraju mora da nosi veru u pobedu, a ne da izgleda kao žrtva.
Dramu su izvodili, na primer, Pneuma Ensemble i Poculi Ludique Societas u Torontu 2017. Gandershajmski katedralni festival od 1974. dodeljuje nagradu Roswitha Ring istaknutim glumicama, ali to nije scensko izvođenje. Pouzdane podatke o izvođenjima na našem prostoru nismo mogli da potvrdimo.
Nasleđe i recepcija
Hrotsvitine drame su nakon Keltisovog izdanja iz 1501. ostale u drugom planu, da bi ih novija književna istorija vratila u prvi. Engleski prevod Kristofera Sent Cona (pseudonim Kristabel Maršal) iz 1923. i danas je jedno od najpoznatijih izdanja, a u elektronskom obliku dostupan je i na sajtu Standard Ebooks. Hrotsvita se od tada podjednako čita kao pisac hrišćanske književnosti ranog srednjeg veka i kao prva poznata dramatičarka zapadne Evrope.
Feministička kritika je od sedamdesetih godina dvadesetog veka vraća u tumačenja: u Bad Gandershajmu se od 1973. dodeljuje književna nagrada Roswitha, a od 1974. festival dodeljuje Roswitha Ring glumicama. Asteroid 615 Roswitha, otkriven 1906, nosi njeno ime, a Hroswitha Club, udruženje žena kolekcionarki knjiga, osnovan je 1944. Istovremeno, teoretičarke Sju-Elen Kejs i Džil Dolan u svojim razmatranjima dobre drame nisu uključile Hrotsvitu, pa je ona često izostavljana iz istorija drame.
„Dulcicije“ je posebno pažnju privukao kao jedina njena drama koja odgovara savremenom pojmu komedije. Njen spoj smeha, pobožnosti i ženskog otpora i danas privlači izvođače i istraživače, a čitanja koja u kuhinjskoj sceni vide obrnutu scenu nasilja pokazuju koliko se tumačenja menjaju. Savremena izvođenja, kao torontska postavka iz 2017, potvrđuju da se drama i danas igra na pozornici.
Produkcije i adaptacije
Arhiva produkcija za ovo delo se još dopunjuje; u nju ulaze samo podaci sa proverljivim izvorom. Imate program, fotografije ili snimak predstave „Dulcicije“? Pošaljite ih na info@kulturnielement.org uz podatak o izvoru i upisaćemo ih u arhivu.
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- Hrotsvita, Dulcicije, prevod Kristofera Sent Cona (The Plays of Roswitha, 1923), Standard Ebooksintegralni tekst drame; tok radnje po 14 prizora, podela uloga, završetak (Irenina smrt se ne prikazuje) · standardebooks.org
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.