Šest lica traži pisca

Glumci probaju jednu predstavu kada u pozorište uđe šestoro neobičnih ljudi. Kažu da su likovi koje je pisac započeo, ali nije dovršio, i traže da im reditelj dopusti da odigraju svoju dramu. Reditelj pristaje.

Otac priča svoju priču: bio je u braku, ali je svoju ženu prepustio njegovom sekretaru, i ona je s njim dobila novu porodicu. Nakon smrti sekretara porodica je osiromašila, pa je Posinka pala u prostituciju. Otac je jednom došao kod nje u radnju Madam Pejs i skoro se dogodilo strašno, kada je Majka ušla i prepoznala kćerku.

Kada glumci pokušavaju da odigraju ove scene, lica su nezadovoljna jer se njihova istina gubi u igri. Drama se završava kada Dečak puca u sebe, a Devojčica tone u fontani. Niko ne zna da li su mrtvi stvarno ili u predstavi, i Reditelj prekida probu.

Luiđi Pirandelo (1867–1936, Nobelova nagrada 1934) uveo je u pozorište pitanje šta je stvarno. Prva predstava, 10. maja 1921. u Rimu, izazvala je skandal: deo publike vikao je „Ludnica!”. Sledećih godina ista drama je postala uspeh u Italiji i širom sveta.

Delo je temelj metateatra u 20. veku.

Likovi dolaze kroz publiku ili iz pozornice, i moraju da deluju kao da ne pripadaju svetu predstave. Često su u crnom ili maskama.

Režija mora da razdvoji glumce i likove, kretanjem, govorom i svetlom.

„Šest lica traži pisca” je jedan od temelja moderne drame i najčešće igrana Pirandelova drama. Uticala je na Beketa, Ženea, Stoparda i mnoge druge.

Ideja o likovima koji traže svog autora postala je opšta slika samopreispitivanja.