Španska tragedija

Duh Andrea, španskog plemića poginulog u ratu, i personifikovana Osveta posmatraju radnju kao pozorišnu predstavu, koja će mu doneti osvetu nad ubicom. U središtu je Horacio, Hijeronimov sin, koji zarobljava princa Baltazara i zaljubljuje se u Belimperiju.

Baltazar i Lorenco, Belimperijin brat, ubijaju Horacija u vrtu i vešaju ga na drvo. Hijeronimo pronalazi sina, ali ne zna ko je ubica. Belimperija mu pismom, napisanim krvlju, otkriva imena ubica. Kralj, pred kojim on traži pravdu, ne sluša ga, a Hijeronimova žena Isabela od bola gubi razum i svršava samoubistvom.

Hijeronimo se pretvara da je oprostio i priprema za dvor dramu „Soliman i Perseda”. U njoj igraju i ubice njegovog sina, i u toku igre ih zaista ubijaju. Kada ga uhvate, Hijeronimo odgrize sebi jezik da ne bi progovorio, a zatim ubije još jednog od protivnika i sebe. Duh Andrea i Osveta, zadovoljni, odlaze da odrede kazne u podzemlju.

Kidova tragedija je među najpopularnijim dramama svog vremena i dala je obrazac tragedije osvete u engleskom renesansnom pozorištu. Uzor su Senekine tragedije, sa duhom koji najavljuje radnju i retoričnim monolozima.

Kid je pisao za profesionalna pozorišta u Londonu, koja su tek postala uspešna. Njegova drama je gledaocima nudila i krvav zaplet i raspravu o pravdi.

Najteža je uloga Hijeronima, čoveka koji prolazi od dostojanstvenog činovnika do ludaka i osvete. Monolozi su dugi i retorički, pa glumac mora da vodi publiku kroz promene raspoloženja.

Drama u drami u poslednjem činu je složen zadatak: publika u pozorištu gleda one koji gledaju predstavu, a onda se fikcija pretvara u stvarnost.

„Španska tragedija” je uticala na čitav žanr: Šekspir u „Hamletu” koristi duh, naizgled ludilo i dramu u drami, a kasnije tragedije osvete oslanjaju se na Kida.

Na savremenoj sceni igra se ređe, ali je nezaobilazna za razumevanje elizabetanske drame.