Агамемнон

„Агамемнон” је најдужа сачувана Есхилова драма, а њена снага произлази из споре припреме и брзог преокрета. Готово све до Касандрине сцене радња стоји: ватра, вест, повратак, тепих. Хор у дугим песмама враћа публику у прошлост, Аулиду, Тројански рат и Тијестову гозбу, тако да се садашњост види кроз више слојева. Тек у последњој трећини догађаји се убрзавају, а убиство се догађа ван сцене, чујно, али невидљиво.

Драма је састављена од симетричних парова: Стражар и Клитемнестрина вест, Гласник и Агамемнон, Касандра и Клитемнестра, Клитемнестра и Егист. Подела на епизоде и стасимоне у издањима се различито одређује, али ритам је јасан: испуњена слутња у драми долази после слутње изречене у песми.

Агамемнон је победник, али ни тријумфатор ни тиранин. Он је уморан човек који разуме да му пурпур не пристоји и ипак попушта, а Клитемнестра то зна да искористи. Она је најсложенији лик драме: и мајка која тражи правду за кћер, и жена која је за то време нашла љубавника, и владарка која говори с контролом коју публика није очекивала. Касандра је једини лик који види читав ток, а ипак не може ништа да промени.

Егист је намерно слабији противник: он не делује, већ тек наступа када је све готово. Хор аргивских стараца не заступа једно становиште. Они осећају да нешто није у реду, али остају без одлуке, и управо им та неодлучност оставља у наслеђе само изговор да су знали, а нису учинили.

Есхилов језик је густ, сликовит и пун сложеница. Речи често значе више од једног: исти појам може бити и похвала и претња. Клитемнестрин говор Агамемнону изгледа као дворска љубазност, а за публику која зна завршетак то је опис замке. Такву двосмисленост најлакше је пратити у кључним речима, као што су „кућа”, „крв”, „мрежа”, „правда”.

Хорске песме спајају молитву, причу и опомену. Најпознатији део је парод, са сликом орлова и Ифигенијином жртвом. У касним сценама хор прелази у кратке, преломљене реплике, а Касандра пева у вишем, лирском тону који се стално ломи у вику и ћутање.

Најчешће расправе тичу се кривице. Да ли је Агамемнон крив зато што је жртвовао Ифигенију, или зато што је корачио по пурпуру, или је само део наслеђеног проклетства? Есхил даје више одговора истовремено: ликови сносе одговорност за своје поступке, али их истовремено води и нужност коју поставља божанска воља, и тумачи се око тога не слажу. Исто важи за Клитемнестру: убица је, а и она која освећује.

Нови читаоци у драми виде и политички и родни сукоб. У тумачењима 19. и 20. века трилогија је читана као прелаз од „мајчинског” ка „очинском” праву (то тумачење везује се за Бахофена), а касније су феминистичке и психоаналитичке критике то преиспитивале. Ове теорије се више односе на читаву трилогију него на сам „Агамемнон”, па их треба разматрати у склопу све три драме.

„Агамемнон” је први део „Орестије”, трилогије којом је Есхил на Великим Дионисијама 458. п.н.е. освојио прву награду. Уз три трагедије изводила се и сатирска игра „Протеј”, од које је сачуван тек мали фрагмент. „Орестија” је једина сачувана античка трилогија, па је једини случај у коме се може пратити како Есхил кроз три узастопне драме развија једну причу. Есхилу је тада било око шездесет седам година, а умро је око 456/455. п.н.е. у Гели на Сицилији.

Прича о кући Атрида старија је од Есхила. Хомерови епови познају Агамемнонову смрт: у „Одисеји” она се више пута помиње као упозорење, и тамо се најчешће као главни кривац истиче Егист, а Клитемнестра је његова саучесница. Есхил Клитемнестру ставља у средиште и даје јој разлог за освету у Ифигенијиној смрти, док Егист остаје у позадини. Тијестова гозба и проклетство Атридових потомака дају причи дубљу породичну позадину.

У време извођења атинска демократија је у успону. Ареопаг, стари савет, око 462/461. п.н.е. реформом Ефијалта изгубио је већину својих овлашћења и остао углавном надлежан за суђења за убиство и верска питања. Тај сукоб одјекује у трећем делу трилогије, али први део већ поставља проблем на који ће суд одговорити: крв се плаћа крвљу, а нема власти која би то прекинула. Радња је смештена у Аргос, који је у то време био савезник Атине, што неки тумачи сматрају значајним, али у науци нема сагласности око тога.

Радња се од почетка до краја одвија пред палатом, а Есхил први пут са сигурношћу користи сценску зграду као фасаду палате. Кроз њена врата се улази и излази, а најважнији догађај, убиство, одиграва се иза њих. Тела се, према уобичајеном тумачењу, показују помоћу справе која их из унутрашњости изгура на видик. Стражар на крову, ватра и светлост у јутарњем извођењу захтевају да се тама у драми замени гласом и покретом.

Тепих-сцена је редитељски ослонац драме. Врло једноставна радња — једно газило — мора да буде довољно тешка да публика осети да се ту одлучује о животу. Савремене режије најчешће користе црвене тканине које се шире по сцени и претварају у крв или реку, а глумац који игра Агамемнона обично бира између тога да се колеба и да унапред зна да попуштање значи смрт.

Касандра ћути дуго после доласка, па изненада прелази у вику и певање. Режије то решавају различито: као нервни слом, као транс, као потпуну јасноћу. Улога захтева и глас и тело, а изазов је да виђење остане кратко, јасно и непатетично. Хор је други стални проблем: дуге песме у проширеној форми могу да успоре представу, па се често скраћују или деле на гласове, што, ако се ради пажљиво, показује унутрашњу неслогу стараца.

У лондонској поставци из 1981. Питер Хол је, у Харисоновом преводу, трилогију извео с маскама и музиком Харисона Бертвисла. Тај приступ покушао је да врати античку јасну форму. Супротно њему, новије адаптације, као што су „Балкан бордело” (2021) и загребачка „Трилогија о Агамемнону 2.0” (2026), радњу пресељавају у савремене прилике, остављајући иста питања о освети и дужности.

Већ у антици „Агамемнон” је био узор за потоње обраде истог мита: исту причу писали су Софокле и Еурипид у својим драмама о Електри, а у Риму Сенека у трагедији „Агамемнон”. Аристофан у „Жабама” (405. п.н.е.) Есхила приказује као супарника Еурипида у загробном такмичењу и ту му пародира стил, што показује колико је Есхил већ тада био мерило трагедије.

У модерном добу „Орестија” је често приређивана за музику и позорницу. Сергеј Танејев је 1895. завршио оперу према трилогији, Јаниси Ксенакис је 1965–1966. компоновао вокално дело, а Ен Карсон је 2009. објавила сопствену верзију „Орестије” у којој комбинује Есхила, Софокла и Еурипида. Јуџин О'Нил је 1931. причу пренео у Нову Енглеску после Грађанског рата, а Милчо Манчевски у филму „Пре кише” (1994) тумачи се као македонска „Орестија” о кружном насиљу које нема суд.

На овим просторима „Агамемнон” живи кроз савремене адаптације. Јетон Незирај је у драми „Балкан бордело” причу о Атридима сместио у породични хотел на Балкану, а у београдском Атељеу 212 драма је премијерно изведена 8. новембра 2021. у режији Блерте Незирај. Лада Кашелан је 1995. у Хрватском народном казалишту у Загребу поставила „Трилогију о Агамемнону”, а ново издање режира Ливија Пандур 2026. Обе поставке покушавају да Есхилову причу о освети повежу са историјским искуством региона.