Федра

Тезеј је отишао и дуго се не враћа. Федра, мучена љубављу према Хиполиту, на ивици је смрти. Енона, њена дадиља, натера је да каже узрок. Када дође вест да је Тезеј мртав, Енона убеђује Федру да сада може да призна љубав. Хиполит, који воли Арисију, ужаснут је.

Тезеј се неочекивано враћа живим. Федра, у стиду, жели да ћути, али Енона оптужује Хиполита да је напао Федру. Тезеј, веровавши, преклиње бога Посејдона да казни сина. Хиполит се брани само делимично, не желећи да осрамоти Федру.

Хиполит гине када му коње уплаши морско чудовиште. Федра, мучена кривицом, отрује се, и пред Тезејем признаје истину. Енона се већ бацила у море. Тезеј остаје сам, са сазнањем да је казнио невиног сина.

Жан Расин (1639–1699) заснива драму на Еурипидовом „Хиполиту” и Сенекиној „Федри”. За разлику од античког узора, нагласак је на Федриној савести, а не на божанској освети.

Расин пише чистим и строгим стихом, са сразмерно ограниченим речником, а великом снагом. „Федра” је изведена 1677. и увек је сматрана његовим врхунцем.

Улога Федре једна је од највећих у светском позоришту. Захтева контролисану страст: све се одиграва у говору.

Расинов стих је изазов за превод и режију, јер се ослања на музику речи. Најбоље поставке доносе мирну изнуту елеганцију, а не вику.

„Федра” је остала узор класичне француске трагедије. Игране су и у Паризу и у свету, а велике глумице (Рашел, Сара Бернар) сматрале су Федру врхунском улогом.

Тема забрањене љубави и кривице инспирисала је и касније обраде, од О’Нилове драме „Жеља под брестовима” до комада „Федрина љубав” Саре Кејн.