Fedra

Tezej je otišao i dugo se ne vraća. Fedra, mučena ljubavlju prema Hipolitu, na ivici je smrti. Enona, njena dadilja, natera je da kaže uzrok. Kada dođe vest da je Tezej mrtav, Enona ubeđuje Fedru da sada može da prizna ljubav. Hipolit, koji voli Arisiju, užasnut je.

Tezej se neočekivano vraća živim. Fedra, u stidu, želi da ćuti, ali Enona optužuje Hipolita da je napao Fedru. Tezej, verovavši, preklinje boga Posejdona da kazni sina. Hipolit se brani samo delimično, ne želeći da osramoti Fedru.

Hipolit gine kada mu konje uplaši morsko čudovište. Fedra, mučena krivicom, otruje se, i pred Tezejem priznaje istinu. Enona se već bacila u more. Tezej ostaje sam, sa saznanjem da je kaznio nevinog sina.

Žan Rasin (1639–1699) zasniva dramu na Euripidovom „Hipolitu” i Senekinoj „Fedri”. Za razliku od antičkog uzora, naglasak je na Fedrinoj savesti, a ne na božanskoj osveti.

Rasin piše čistim i strogim stihom, sa srazmerno ograničenim rečnikom, a velikom snagom. „Fedra” je izvedena 1677. i uvek je smatrana njegovim vrhuncem.

Uloga Fedre jedna je od najvećih u svetskom pozorištu. Zahteva kontrolisanu strast: sve se odigrava u govoru.

Rasinov stih je izazov za prevod i režiju, jer se oslanja na muziku reči. Najbolje postavke donose mirnu iznutu eleganciju, a ne viku.

„Fedra” je ostala uzor klasične francuske tragedije. Igrane su i u Parizu i u svetu, a velike glumice (Rašel, Sara Bernar) smatrale su Fedru vrhunskom ulogom.

Tema zabranjene ljubavi i krivice inspirisala je i kasnije obrade, od O’Nilove drame „Želja pod brestovima” do komada „Fedrina ljubav” Sare Kejn.