Шине

Облик драме је фрагментаран: низ кратких сцена, груписаних у предратни, ратни и поратни део. Оне прате једну генерацију од школе, преко војске и навијачких група, до рата и повратка, али се не развијају као класичан заплет, него као низ слика које показују како понижавање прелази у насиље. Опис представе у ЈДП-у ту форму упоређује са позоришним калејдоскопом интензивних, емоционално набијених сцена.

Завршетак у рају доноси другу раван, ван историје. У представи Слободана Унковског два света су разликована сценографијом: „овај свет“ црно-бео, „онај свет“ шарена дечја кућа огромних размера. Рецензент тај поступак хвали на појединим местима, али га сматра делимично декоративним.

Ликови су типови са надимцима, што је намерно упрошћавање. Ауторка у интервјуу разликује апстрактне, најневиније (Јунак, Дебил, Гадни, Рупица) и конкретне, одговорније (Весели, Масни). Весели, човек који се увек смеје, представља смрт.

Најважнија је Рупица, једина женска фигура. Једна глумица игра све жене, па Рупица прелази из улоге девојке у улоге психолошкиње, жене која се у Хрватској посматра као „лака“, заробљенице и медицинске сестре. Приказ у „Кушу“ поставља питање зашто су Марковићеве жене тако често промискуитетне, зависне, неуспешне и лишене самосвојности. Исти приказ издваја Рупицу и Веселог као једине који у рају нису никога повредили, што се не слаже с ауторкиним описом Веселог као одговорнијег лика и оличења смрти.

Марковићева за себе каже да је пре свега песникиња и да је језик драме сведен на суштину. Рецензент „Времена“ Иван Меденица највећу вредност текста види у оштрим, прецизним дијалозима којима се изражава емоционална последица ратова деведесетих. Пошто су ликови и ситуације, по рецензенту, намерно упрошћени, драма се више ослања на језик и ритам реплика него на психолошко разрађивање.

Према приказима, представа користи иронију, дистанцу и повремену театрализацију да представи агресију и ратно искуство; песме, најчешће из осамдесетих, дају драми човечнији, осећајнији тон и спречавају да зло буде романтизовано. Један интернет-опис представе означава је и као драму и као комедију.

Ауторка одбија политичко читање: каже да је реч о „драми о љубави и смрти, а не о балканским ратовима“. Иван Меденица примећује да текст не наглашава јасно ниједну тему и да је глобална метафора слаба, а ликови и ситуације намерно упрошћени. Часопис „Куш“ примећује да се насиље у драми не везује само за рат.

Спорна је и година. Сајт даје 2002, САНУ 2004. Премијеру у Београду у новембру 2002. потврђују „Време“, Tiketklub и програм Битефа, док Битеф за 2004. наводи Посебну награду на Стеријином позорју и гостовање у Висбадену. Могуће је да се САНУ-ова година односи на неки од тих догађаја, али то није потврђено.

Милена Марковић (рођена 1974) дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности 1998. „Шине“ су, према „Времену“ и другим изворима, њена друга драма, после „Павиљона“, који су први пут изведени 2001. у Југословенском драмском позоришту. Као и „Павиљони“, ова драма говори о младим људима у урбаној средини у распадању.

Текст је пре београдске поставе био представљен у Лондону: у оквиру летње резиденције за младе драмске писце у позоришту Royal Court 2002. Пун наслов је „Бог нас погледао – Шине“. Премијера у Југословенском драмском позоришту, у режији Слободана Унковског, одржана је 25. новембра 2002, а текст је 2004. објављен у немачком часопису „Theater heute“.

Друштвени оквир су деведесете и ратови на простору бивше Југославије. Рецензија из 2002. ликове назива „изгубљеном генерацијом“, а друге анализе бележе да је амбијент надахнут Београдом деведесетих. Ауторка у интервјуима упозорава да њену драму не треба читати само политички.

Година настанка се у изворима разилази: сајт даје 2002, а САНУ 2004. Рецензија и интервју у „Времену“ од 28. новембра 2002. показују да је драма тада већ била изведена, а премијера је одржана 25. новембра 2002, па се 2002. узима као година праизведбе.

Прву поставу режирао је Слободан Унковски, на сцени „Бојан Ступица“ Југословенског драмског позоришта. Према подели улога, Дебила је играо Борис Миливојевић, Јунака Сергеј Трифуновић (у рецензији из 2002; у каснијој подели Горан Шушљик), Гадног Небојша Глоговац, Рупицу Јелена Ђокић, а Веселог Никола Ђуричко. Масне су играли Маринко Маџгаљ и Небојша Миловановић. Драматург је била Марина Миливојевић Мађарев, сценограф и костимограф Ангелина Атлагић, а кореографију је радила Маја Милановић; представа је трајала око сат и по.

Сценски проблем је у фрагментарној форми и мешању тонова. Једна глумица игра све женске ликове. Сцене насиља и силовања стоје уз комичну интонацију и стилизовану сценографију, па представа мора да одржи равнотежу између дистанце и емоције. Рецензент „Времена“ хвали глуму Николе Ђуричка и Јелене Ђокић, а има замерке на дистанциран, „приватан“ стил двојице главних глумаца.

Представа је повезивана живом изведбом познатих поп-хитова из бивше Југославије. Југословенско драмско позориште је драму представило у Висбадену на Фестивалу нове драме крајем јуна 2004. Према интервјуу у „Времену“ из 2006, драма је играна и у Пољској (режија Рафал Сабара) и у Немачкој, али датуми тих постава нису потврђени.

У Чикагу је драму као „Tracks“ играо позоришни ансамбл TUTA Theatre Chicago у режији Жељка Ђукића (понављање поставе из 2006); рецензија Криса Џонса у Chicago Tribune описује представу од шест младића и једне девојке, у епизодичним призорима од око деведесет минута, у којима младићи повремено формирају импровизовани бенд.

Опис представе у ЈДП-у назива „Шине“ кључним делом нове српске драме и позоришним портретом „изгубљене генерације“ која је одрасла у деведесетим. Према програму Битефа, драма је добила Посебну награду на Стеријином позорју у јуну 2004, а текст је 2004. објављен у часопису „Theater heute“.

Драма је представљена у Лондону 2002. у виду читања, а затим је извођена у Висбадену (гостовање ЈДП-а, 2004), у Пољској, Немачкој и Чикагу. Ауторка је у интервјуу рекла да је била изненађена и изнервирана када су је западни гледаоци читали као политичку егзотику везану за балканске ратове.

Збирка „Драме“ (ЛОМ, 2012) садржи првих шест објављених и изведених Марковићевих драмских текстова, међу њима и „Шине“. Касније драме, међу којима су „Брод за лутке“ и „Змајеубице“, донеле су јој Стеријине награде, а у интервјуу из 2006. сама је рекла да је „Брод за лутке“ објективно боља драма.