Путујуће позориште Шопаловић

Према приказу у Агори, драма се креће кроз низ сцена, а не кроз јасно означене чинове. Радња почиње на пијаци ракије, а у ремаркама се, према једном приказу, помињу и удаљености до Косјерића, Пожеге и Ваљева. Позориште у позоришту појављује се у више слојева: Шилерови „Разбојници“ на почетку, Софијин говор травара из „Прогнаног краља“, Филипова позивања на Шекспира, Чехова и Шилера.

Такав поступак, у коме позориште говори о позоришту, назива се метатеатар, а драма у драми постаје начин да се испита шта вреди уметност у времену када ни живот није загарантован.

Ликови се распоређују у три групе: глумци, грађани и окупатор са сарадницима. Василије је заступник заната, Јелисавета презире провинцију и од стварности се брани подсмехом, Софија у уметности види спас, а Филип се као Дон Кихот губи у измишљеном свету. У Гини и Благоју окрутност делом потиче из сопствене патње и страха, а Дропац, најсуровији, у сусрету са Софијом открива нежност.

Тако Симовић избегава једноставну поделу на добре и лоше: положај у систему страха и окупације мења људе и у једном и у другом смеру.

Тумачи читају драму као питање да ли је позориште могуће у рату, где је граница између позоришта, књижевности и живота и како драма разграђује и преобликује мит. Агора закључује да уметност има последњу реч, док је у једном приказу Филипова смрт схваћена као да га је позориште убило.

Према разговору који преноси Данас, Симовић је рекао да драмски текст не даје одговор само на једно питање и да на свако од њих постоји много тачних одговора. Марковић, поставивши драму 2020, поредећи с 1985, каже да су данас присутнији беда, баналност и политика, а да је представа посвета свима у позоришту.

Љубомир Симовић (1935–2025), песник и драмски писац из Ужица, написао је „Путујуће позориште Шопаловић“ као своју трећу драму. Према приказу у Агори Културног центра Новог Сада, то је његова друга драма која је добила Стеријину награду; текст је 1985. штампало Југословенско драмско позориште у Београду. Према САНУ, Симовић је Стеријину награду за најбољег драмског писца добио 1975, 1986. и 1993, а једном и за допринос позоришној уметности и култури (2006).

Радња је смештена у Ужице под немачком окупацијом, у град који је писац добро познавао. Немачки прогласи и црне заставе са кукастим крстом, полицијски час и вешала на Житној пијаци, која се помиње у полицијском испитивању, стварају оквир у којем свакодневно преживљавање потискује све остало.

У радњу су уграђени делови других комада: Шилерови „Разбојници“, Шекспиров Јорик и Хамлет, а Филип се позива на Шекспира, Чехова и Шилера. Глумци у њима траже оправдање за свој посао, а грађани позориште у рату сматрају неприкладним.

Праизведба је била 10. октобра 1985. у Југословенском драмском позоришту у Београду, у режији Дејана Мијача. Међу извођачима су, према Данасу, били Миша Јанкетић, Милош Жутић, Ђурђија Цветић, Бранка Петрић, Јасмина Ранковић, Љиљана Медеши, Милан Гутовић и Гојко Шантић. Према Новом листу, Мијачева представа изведена је више од сто пута, а отварала се у мраку, уз рок музику Браће Вранешевић.

На Стеријином позорју 1986. награђени су најбољи савремени драмски текст, најбоља представа и најбоља режија. Исте године уследила је и телевизијска адаптација.

Југословенско драмско позориште обновило је драму марта 2020. у режији и сценографији Јагоша Марковића, који је изабрао и музику. Милан Лане Гутовић, једини из првобитне поделе, игра Василија Шопаловића; у подели су и Анита Манчић, Ненад Јездић, Олга Одановић, Марко Јанкетић, Љубомир Бандовић и Ирфан Менсур. Гостовање у ХНК у Загребу Наташа Говедић је у критици из маја 2022. оценила строго: замера сталну сентименталну народну музику и карикирање споредних улога и закључује да је остала „естрада пред вешалима“.

Народно позориште Ужице поставило је драму на Великој сцени 27. марта 2024. у режији Милана Нешковића, са драматургом Јеленом Мијовић, у оквиру програма „Ужице, престоница културе Србије 2024“.

Према Данасу, драма се често играла у земљама бивше Југославије, а изводила се и у позориштима широм Европе. Према САНУ, прве три Симовићеве драме играле су се у готово свим већим позориштима некадашње Југославије.

Подаци о броју извођења се разилазе: Новости наводе да је драма од праизведбе 1985. поново постављена још 25 пута у позориштима бивше Југославије, а Нови лист да је Мијачева поставка изведена више од сто пута.

Зоран Јеремић, уметнички директор програма „Ужице, престоница културе Србије 2024“, изјавио је да је драмом Ужице уписано у националну и светску позоришну баштину. Марковић је обнову из 2020. описао као посвету свима у позоришту.