Тијест

Дух Тантала, мучен у подземљу, у прологу је изведен на земљу, где Фурија хоће да га натера да у кући своје лозе покрене нови злочин. Та кућа је већ проклета: браћа Атреј и Тијест су завађена, а Тијест је некада завео Атрејеву жену. Атреј смишља најстрашнију освету.

Атреј се претвара да жели помирење и позива брата да се врати и дели власт. Тијест слути превару, али жеља да се врати је јача, па долази са синовима. Атреј убија дечаке, спрема њихово месо и служи га оцу на гозби.

Гласник у четвртом чину описује злочин, а у петом Атреј открива Тијесту шта је појео и показује му главе синова. Тијест куне брата, а Атреј тријумфује. Драма се завршава без искупљења.

Сенекине трагедије писане су по грчким узорима, али у римском духу: реторичне, пуне крвавих призора и расправа о моћи. И данас је спорно да ли су писане за извођење или за читање пред образованим слушаоцима.

Сенека је био Нероново учитељ и саветник, па многи у његовим владарима виде коментар на тиранију.

Радње је мало, а говора много. Највећа напетост долази из пара Атреј и Тијест у „помирењу”. Режија мора да постигне да публика види превару, а Тијест не.

Гласников опис злочина је једна од најдужих сцена: изазов је да се не претвори у декламацију, већ у извештај очевица који не може да се прекине.

Сенекине трагедије, а нарочито „Тијест”, снажно су утицале на ренесансну трагедију освете: на Кидову „Шпанску трагедију” и Шекспировог „Тита Андроника”. Дух који најављује радњу, гозба као освета и реторика страсти потичу одатле.

На савременој сцени „Тијест” се игра ређе, али му се враћају редитељи заинтересовани за политичко насиље.