Boris Godunov

Monah Pimen piše letopis i seća se ubistva malog carevića Dimitrija u Ugliču 1591. godine. Mladi monah Grigorij sluša, shvata da bi Dimitrije bio njegovih godina, i beži iz manastira. Boris, koga je narod na molbu bojara prihvatio za cara, i sam je osumnjičen za to ubistvo.

Grigorij prelazi u Poljsku i predstavlja se kao uskrsli Dimitrije. Zavodi Marinu Mnjišek, dobija vojnu podršku i kreće na Rusiju. Boris ga se plaši. Boris živi u strepnji, a loše vesti stižu sa svih strana.

Boris umire iznenada, pošto je poverio carstvo sinu Fjodoru. Posle njegove smrti, Fjodor i njegova majka bivaju ubijeni. Lažni Dimitrije ulazi u Moskvu, a narod, pozvan da mu kliče, ostaje tih. Drama se završava remarkom: „Narod ćuti.”

Puškin je dramu napisao 1825. u progonstvu u Mihajlovskom, oslanjajući se na Karamzinovovu „Istoriju ruske države” i na Šekspirov primer hronike. Cenzura je dozvolila štampanje tek 1831, a na sceni je drama izvedena tek mnogo kasnije.

Puškin je hteo da oslobodi rusko pozorište od francuskih pravila klasicizma i pokaže slobodnu formu koju je prihvatio u Šekspiru.

Drama ima mnogo kratkih scena i likova, pa je izazov režije da održi jedinstvo i napetost. Borisov lik traži glumca koji može da pokaže i vlast i strah.

Narod je na sceni poseban zadatak: ćutanje na kraju mora da bude najglasnija tačka.

„Boris Godunov” je uticao na rusku dramu, ali i na muziku: Musorgski je 1874. po njoj napisao istoimenu operu, koja je jedna od najpoznatijih ruskih opera.

Završna remarka „Narod ćuti” postala je jedna od najpoznatijih u ruskoj književnosti.