Braća (Adelphoe)

Demeja živi na selu i strogo odgaja mlađeg sina Ktesifona. Starijeg, Eshina, dao je na usvajanje bratu Micionu, koji ga vaspitava blago i popustljivo. Eshin preuzima krivicu za brata i otima pevačicu iz kuće trgovca robljem, jer je u nju zaljubljen Ktesifon. Zapravo, Eshin krije sopstvenu stvar: on ima vezu sa siromašnom devojkom Pamfilom, koja je trudna.

Demeja vidi samo spoljašnjost i optužuje Miciona da je pokvario sina. Kada istina izađe na videlo, Micion bez ustezanja uređuje da se Eshin oženi Pamfilom. Demeja uviđa da su mu spoljašnji uspesi mladog Ktesifona bili lažni, a da je njegova strogost gajila tajnovitost.

Tada Demeja odlučuje da dokaže koliko je lako biti popustljiv: iznenada postaje darežljiv do preterivanja i nagovara Miciona da oslobodi roba, da se oženi, da pokloni zemlju. Komedija se završava njegovim podsmehom braći, a gledalac ostaje sa pitanjem koji je metod bolji.

„Braća” su izvedena 160. p.n.e. na pogrebnim igrama u čast Lucija Emilija Paula, zajedno sa Terencijevom „Svekrvom”. Osnova je grčka komedija „Adelfoj” Menandra, u koju je Terencije ugradio i jedan prizor iz jedne Difilove komedije.

Terencije je bio bivši rob iz Afrike koji je u Rimu stekao obrazovanje i pokrovitelje u krugu oko Scipiona. Njegov jezik je čistiji i tiši od Plautovog, a komedije su psihološki suptilnije.

Terencijeve komedije su manje fizičke i više govorne nego Plautove, pa režija mora da se osloni na tačnu glumu i ritam razgovora. Demejin preokret u poslednjem delu najteža je tačka: da li je iskren, da li igra, da li se sveti?

Najbolje postavke ostave prostora da se i strogi i popustljivi otac vide kao ljudi, a ne kao teza.

Terencije je bio jedan od najčitanijih latinskih pisaca u srednjem veku i u renesansnim školama. „Braća” su uticala na Molijera, čija „Škola za muževe” (1661) pozajmljuje podudarnost dva brata i dva načina vaspitanja.

Drama se i danas čita kao rana rasprava o vaspitanju, bez jednog tačnog odgovora.