Браћа (Adelphoe)

Демеја живи на селу и строго одгаја млађег сина Ктесифона. Старијег, Есхина, дао је на усвајање брату Мициону, који га васпитава благо и попустљиво. Есхин преузима кривицу за брата и отима певачицу из куће трговца робљем, јер је у њу заљубљен Ктесифон. Заправо, Есхин крије сопствену ствар: он има везу са сиромашном девојком Памфилом, која је трудна.

Демеја види само спољашњост и оптужује Мициона да је покварио сина. Када истина изађе на видело, Мицион без устезања уређује да се Есхин ожени Памфилом. Демеја увиђа да су му спољашњи успеси младог Ктесифона били лажни, а да је његова строгост гајила тајновитост.

Тада Демеја одлучује да докаже колико је лако бити попустљив: изненада постаје дарежљив до претеривања и наговара Мициона да ослободи роба, да се ожени, да поклони земљу. Комедија се завршава његовим подсмехом браћи, а гледалац остаје са питањем који је метод бољи.

„Браћа” су изведена 160. п.н.е. на погребним играма у част Луција Емилија Паула, заједно са Теренцијевом „Свекрвом”. Основа је грчка комедија „Аделфој” Менандра, у коју је Теренције уградио и један призор из једне Дифилове комедије.

Теренције је био бивши роб из Африке који је у Риму стекао образовање и покровитеље у кругу око Сципиона. Његов језик је чистији и тиши од Плаутовог, а комедије су психолошки суптилније.

Теренцијеве комедије су мање физичке и више говорне него Плаутове, па режија мора да се ослони на тачну глуму и ритам разговора. Демејин преокрет у последњем делу најтежа је тачка: да ли је искрен, да ли игра, да ли се свети?

Најбоље поставке оставе простора да се и строги и попустљиви отац виде као људи, а не као теза.

Теренције је био један од најчитанијих латинских писаца у средњем веку и у ренесансним школама. „Браћа” су утицала на Молијера, чија „Школа за мужеве” (1661) позајмљује подударност два брата и два начина васпитања.

Драма се и данас чита као рана расправа о васпитању, без једног тачног одговора.