Eumenide

„Eumenide“ su jedna od retkih sačuvanih tragedija u kojima se mesto radnje menja usred predstave, pored Sofoklovog „Ajanta“: od Delfa ka Atini. Prelaz deli dramu na dva dela. Prvi deo čine prolog, duh Klitemnestre i potera, a drugi, u Atini, dolazak Erinija, sud i izmirenje. Između ta dva dela hor napušta scenu i vraća se na nju kao nova grupa u novom prostoru.

Suđenje je građeno kao agon: rasprava u kojoj Erinije, Apolon i Orest iznose suprotstavljene tvrdnje, a Atina vodi postupak. Važno je da se drama ne završava presudom, već izmirenjem. Poslednja četvrtina drame posvećena je ubeđivanju Erinija i daje trilogiji obrnut smer: iz niza ubistava, preko prava, do blagoslova.

Orest je u ovoj drami više predmet rasprave nego pokretač radnje. On priznaje, moli i zatim biva oslobođen, ali glavnu inicijativu vode drugi. Glavni likovi su bogovi: Apolon kao zaštitnik i svedok, Atina kao sudija i posrednica, a Erinije kao hor i glavni protagonisti.

Erinije nisu samo čudovišta. One brane načelo koje i publika razume: da krv srodnika ne sme ostati bez odgovora. Atina je lik čija se snaga sastoji u strpljenju i ubeđivanju. Apolon je u sudu manje ubedljiv nego u prologu; njegova teorija o ocu i majci često se shvata kao slabija strana odbrane. Duh Klitemnestre, iako se pojavljuje samo jednom, otvara dramu iz ugla žrtve.

Jezik drame menja registar u zavisnosti od situacije. U prologu preovladava molitveni i opisni ton Pitije. Erinije govore i pevaju gusto, gotovo magijskim ritmom: „vezujuća pesma“ ponavlja iste formule i stvara utisak obreda. U sudu je jezik pravnički i argumentovan, sa kratkim replikama. U završnom delu Atinine reči su blage i ubedljive, a Eumenidine su sve manje pretnje, sve više blagoslov.

Određene reči vraćaju se kroz celu dramu: pravda, strah, ubeđivanje, čast. Njihovo značenje se menja kako drama napreduje: strah koji je na početku pretnja, na kraju je temelj zajednice. Ubeđivanje, koje je u prethodnim delovima trilogije često bilo obmana, ovde postaje metod rešavanja sukoba.

Političko čitanje dramu vezuje za reformu Areopaga iz 462/461. p.n.e., kada je Efijalt tom veću oduzeo veći deo ovlašćenja. Ne slažu se da li Eshil reformu podržava ili upozorava na njene posledice; Atinino upozorenje protiv „novina u zakonima“ tumači se na oba načina. Bahofen je trilogiju video kao prelaz od majčinskog ka očinskom pravu, Engels je to tumačenje nazvao mističnim, a feminističke autorke, među njima Simon de Bovoar i Kejt Milet, suđenje vide kao potvrdu muške vlasti.

Sporno je i koliko presuda zaista rešava sukob: oslobođenje dolazi jednakim glasovima i Atininim tumačenjem, a ne jasnom pobedom argumenata. Raspravlja se i o tome šta znači to što Erinije nisu ukinute, već uključene u grad: da li se one time umiruju ili ih novi poredak prisvaja. Drama ne nudi jednoznačan odgovor.

Bez činova: prolog u Delfima, duh Klitemnestre, parod, epizode i stasimoni u Atini, suđenje, ubeđivanje i eksod-povorka; podela na epizode razlikuje se po izdanjima

„Eumenide“ su treći deo „Orestije“, trilogije kojom je Eshil 458. p.n.e. osvojio prvu nagradu na Velikim dionisijama. Uz „Agamemnona“, „Hoefore“ i „Eumenide“ izvedena je i satirska igra „Protej“, od koje je sačuvan samo mali fragment. Grčki naziv znači „blagonaklone“ i predstavlja eufemizam: Erinije se nazivaju imenom koje treba da ih umiri. „Orestija“ je jedina sačuvana celovita trilogija.

Priča o Orestu starija je od Eshila. Homerova „Odiseja“ pominje njegovu osvetu kao uzor, a Stesihor je napisao „Orestiju“, koja je sačuvana samo u odlomcima. Orestovo suđenje u Atini poznato je i iz kasnijih drama, na primer iz Euripidove „Elektre“ i „Ifigenije među Tavrima“, ali su tamo detalji drugačiji. Eshil mu daje centralno mesto i povezuje ga sa osnivanjem Areopaga.

Drama je nastala u vremenu velikih političkih promena. Reforma Areopaga oko 462/461. p.n.e. oduzela mu je većinu ovlašćenja i ostavila mu uglavnom suđenja za ubistvo i verska pitanja. U istu deceniju pada i savez Atine i Argosa, pa Orestova zakletva dobija aktuelno značenje. Naučnici tumače oba pitanja na različite načine, pa je najbolje dramu čitati i kao mit i kao odgovor na trenutak u Atini.

U Atini je postojalo svetilište Časnih boginja (grčki semnai teai) ispod Areopaga, sa kojim se Eumenide često povezuju. Eshilova završna povorka, koja Erinije odvodi u stanište pod zemljom, mogla je publici da dočara obred koji je bio deo gradskog života.

Drama počinje u Delfima, a na sredini radnja prelazi u Atinu. Unutrašnjost hrama sa uspavanim Erinijama obično se rekonstruiše pomoću sprave ekiklemu, kojom se iz unutrašnjosti iznosi scenski prizor. Pitija se vraća puzeći, što daje oštar kontrast svečanom početku. Prema jednoj anegdoti iz antičkog Eshilovog životopisa, pojava hora izazvala je veliki strah u publici, a pominju se i teške posledice. To je pre predanje nego pouzdan podatak, ali pokazuje kakav je utisak hor ostavljao.

U suđenju su na sceni Atina, Apolon i Orest, pa su sva tri glumca zauzeta. Režija mora da reši kako da predstavi porotnike i glasanje. Tekst pominje urne, a moderne postavke ponekad pozivaju publiku da bude porota. Trenutak u kojem Atina objavljuje da će glasati za Oresta i da jednak broj glasova znači oslobađanje zahteva jasnu, sporu repliku.

Najveća teškoća je kraj. Erinije su ceo komad preteći hor, a u eksodu treba da postanu blagonaklone. Reditelj mora da izbegne da to bude samo spoljna promena kostima, jer je Atinina reč ono što ih ubeđuje. U postavci Pitera Hola iz 1981, u Harisonovoj adaptaciji, glumci su igrali u maskama uz muziku Harisona Bertvisla, a Kejti Mičel je 1999. u Nacionalnom pozorištu radila sa Hjuzovim prevodom.

Orestovo suđenje ostalo je poznat mit o nastanku Areopaga, veća koje je u atinskom predanju bilo nadležno za suđenja za ubistvo. Kasnije drame prikazuju isti događaj drugačije: u Euripidovoj „Elektri“ i „Ifigeniji među Tavrima“ Orestov sud ima druge detalje, što pokazuje da Eshilova verzija nije jedina. Ipak, upravo ona je ostala najpoznatija.

U modernoj književnosti „Eumenide“ su ređe predmet prerada nego „Agamemnon“ ili „Hoefore“. Sartr u drami „Muve“ namerno izostavlja Eumenide, jer Orestovo oslobođenje ne odgovara njegovom junaku. Sergej Tanejev je 1895. završio operu „Orestija“, Jael Farber je u drami „MoLoRa“ (2007) prenela radnju u Južnu Afriku posle aparthejda, u vreme rada komisije za istinu i pomirenje, a En Karson je 2009. objavila svoju verziju. Toni Harison je za postavku Pitera Hola 1981. u Nacionalnom pozorištu priredio adaptaciju u maskama.

Najčešće se o drami piše u raspravama o pravu i pravdi. Ona se navodi kao primer prelaska sa privatne osvete na sud, a u tumačenjima koja su vezana za Bahofena, Engelsa i feminističke autorke i kao primer sukoba majčinskog i očinskog principa. Oba čitanja nalaze uporište u tekstu, ali su sporna, pa „Eumenide“ treba čitati zajedno sa „Agamemnonom“ i „Hoeforama“.