Namćor (Diskolos)

Komad ima prolog i pet činova, a među njima su bila horska međuigranja čiji tekst nije sačuvan. Prolog govori bog Pan i unapred objašnjava situaciju, pa publika zna više od likova. Radnja traje jedan dan i odigrava se na jednom mestu, pred svetilištem u Filiji.

Zaplet je jednostavan: ljubav, prepreka, pokušaj da se prepreka savlada radom, nesreća koja menja situaciju, dvostruko venčanje. Preokret ne dolazi od lukavstva, kao u mnogim kasnijim komedijama, već od pada u bunar. Od oko 969 stihova oko devet nedostaje, a oko dve stotine zahteva popravke, ali je ovaj komad ipak najpotpuniji primer nove komedije.

Knemon je tip mizantropa, ali nije sveden na karikaturu. Njegova mrzovolja dovodi do samoće: žena ga je napustila, a on radi i živi bez društva. Menandar ga ne ismeva jednostrano, već ga pokazuje kao čoveka koji menja stav tek kada ga nesreća na to primorava, i to samo delimično, jer na kraju odbija da se pridruži gozbi.

Sostrat je razmažen, ali iskren mladić; Gorgija je ponosan siromah; sluge su samosvesni likovi sa sopstvenim ciljevima. Takva razrada tipskih likova odlika je komedije karaktera i jedan od razloga zašto su Menandarove komedije visoko cenjene.

Menandarov jezik je svakodnevan i prirodan, bez Aristofanove političke satire. Komika proizlazi iz situacije i karaktera: ponavljana odbijanja, preterana ljutnja, susedske svađe. Govor likova odgovara njihovom položaju, pa seljaci, robovi i kuvar zvuče različito.

Hor u ovoj komediji nema ulogu kao kod Aristofana. Pijani štovaoci Pana pojavljuju se između činova i igraju, a njihove pesme nisu zabeležene u tekstu. Zato su reditelji slobodni da međuigranje reše muzikom, plesom ili kraćom šalom.

Tumači su komad čitali na više načina. Jedni, kao Ovens, u Knemonu vide predstavnika seljaštva i političku pouku protiv izolacije, drugi, kao Vajls, poredak koji počiva na slučaju i ironičnu sliku u kojoj niko ne postiže pravu meru. Prema trećima, ljubavna priča je idealizovan, ali moguć san za srednju klasu, a brakovima dveju porodica odgovara istorijski moguće povezivanje sela i grada.

Nije jasno ni koliko je Knemonova promena ubedljiva. On priznaje da mu je potrebna pomoć, usvaja Gorgiju i prepušta mu brigu o kćerki, ali odbija da učestvuje u slavlju i mora da bude odveden na silu. Zbog toga je kraj i srećan i pomalo gorak.

„Namćor“ je izveden na Lenejama 316. p.n.e. (u starijoj literaturi navodi se arhontska godina 317/316) i doneo je Menandru prvu nagradu. Menandar je rođen u Atini oko 342. p.n.e. i smatra se najvažnijim pesnikom Nove komedije. Poznato je oko sto naslova njegovih komedija. U srednjem veku njegovi komadi su nestali, pa su se poznavali samo po odlomcima i rimskim preradama.

Današnji tekst „Namćora“ potiče sa papirusa pronađenog u Egiptu 1952, koji pripada zbirci Bodmer, a prvi put ga je 1958. objavio Viktor Martin. Komad ima oko 969 stihova, a manji delovi nedostaju. To je jedina Menandarova komedija i jedina komedija Nove komedije sačuvana gotovo u celini.

Nova komedija je napustila Aristofanovu političku satiru i bavi se privatnim životom. Radnja se odigrava u kući, među susedima, a ljubavni zapleti, prepoznavanje i tipski likovi zamenjuju fantastične zamisli stare komedije. Atina se u to vreme nalazila pod makedonskim uticajem, a od 317. p.n.e. njome je upravljao Demetrije Falerski, na šta se neki tumači pozivaju pri čitanju komada.

Menandarovi komadi su uticali na rimsku komediju, naročito na Terencija, a preko njega na kasnije evropske komedije. Molijer je u „Mizantropu“ (1666) obradio sličnu temu, mnogo pre nego što je „Namćor“ ponovo otkriven.

Scena je jednostavna: dve kuće sa strane i svetilište Pana i nimfi u dnu. Pad u bunar uglavnom se događa van vidokruga, pa publika o njemu saznaje iz reči Simihe i Sikona. Preokret zato zavisi od glumaca, a ne od scenskog efekta.

Režija mora da reši horska međuigranja, jer njihov tekst nije sačuvan. Postavka Trentove dramske grupe 2011. zamenila je ples kratkim šalama veseljaka, pozajmljenim iz antičke zbirke šala, uz doboš koji je označavao poentu. Moguća su i muzička i plesna rešenja.

Teškoća je u Knemonu: kako ga igrati da ostane smešan, a da mu se ne izgubi gorčina. Ako se naglasi samo mrzovolja, lik postaje karikatura; ako se naglasi gorčina, završna scena, u kojoj ga nose na gozbu, postaje okrutna. Zato su postavke različito odlučivale o ravnoteži.

Prvu modernu scensku postavku izvelo je Klasično društvo Univerziteta u Sidneju 1959, a kasnije su komad igrali univerzitetski i mali profesionalni ansambli, kao Trentova dramska grupa 2011. i Ambasador teatar u Vašingtonu 2014. Većina postavki koristi jednostavnu scenografiju sa dve kuće i svetilištem.

„Namćor“ je glavni sačuvani primer Nove komedije. Dugo su Menandra poznavali samo po odlomcima i rimskim preradama, a otkriće papirusa omogućilo je da se vidi komad u celini. Od tada se izvodi i proučava kao uzor komedije naravi i karaktera.

Tema mizantropa ostala je živa u evropskoj komediji. Molijer je u „Mizantropu“ (1666) obradio sličan lik, iako je „Namćor“ bio izgubljen. Nova komedija je preko Terencija i Plauta uticala na kasniju evropsku komediju naravi.

Na sceni se „Namćor“ izvodi i u prevodima i u preradama. Klasično društvo Univerziteta u Sidneju izvelo ga je 1959, Trentova dramska grupa 2011. pod naslovom „Čovek koji mrzi ljude“, a Ambasador teatar u Vašingtonu 2014. Osnovna priča, o usamljenom čoveku koji mora da prihvati pomoć, ostala je razumljiva i van svog vremena.