Намћор (Дисколос)

Комад има пролог и пет чинова, а међу њима су била хорска међуиграња чији текст није сачуван. Пролог говори бог Пан и унапред објашњава ситуацију, па публика зна више од ликова. Радња траје један дан и одиграва се на једном месту, пред светилиштем у Филији.

Заплет је једноставан: љубав, препрека, покушај да се препрека савлада радом, несрећа која мења ситуацију, двоструко венчање. Преокрет не долази од лукавства, као у многим каснијим комедијама, већ од пада у бунар. Од око 969 стихова око девет недостаје, а око две стотине захтева поправке, али је овај комад ипак најпотпунији пример нове комедије.

Кнемон је тип мизантропа, али није сведен на карикатуру. Његова мрзовоља доводи до самоће: жена га је напустила, а он ради и живи без друштва. Менандар га не исмева једнострано, већ га показује као човека који мења став тек када га несрећа на то приморава, и то само делимично, јер на крају одбија да се придружи гозби.

Сострат је размажен, али искрен младић; Горгија је поносан сиромах; слуге су самосвесни ликови са сопственим циљевима. Таква разрада типских ликова одлика је комедије карактера и један од разлога зашто су Менандарове комедије високо цењене.

Менандаров језик је свакодневан и природан, без Аристофанове политичке сатире. Комика произлази из ситуације и карактера: понављана одбијања, претерана љутња, суседске свађе. Говор ликова одговара њиховом положају, па сељаци, робови и кувар звуче различито.

Хор у овој комедији нема улогу као код Аристофана. Пијани штоваоци Пана појављују се између чинова и играју, а њихове песме нису забележене у тексту. Зато су редитељи слободни да међуиграње реше музиком, плесом или краћом шалом.

Тумачи су комад читали на више начина. Једни, као Овенс, у Кнемону виде представника сељаштва и политичку поуку против изолације, други, као Вајлс, поредак који почива на случају и ироничну слику у којој нико не постиже праву меру. Према трећима, љубавна прича је идеализован, али могућ сан за средњу класу, а браковима двеју породица одговара историјски могуће повезивање села и града.

Није јасно ни колико је Кнемонова промена убедљива. Он признаје да му је потребна помоћ, усваја Горгију и препушта му бригу о кћерки, али одбија да учествује у слављу и мора да буде одведен на силу. Због тога је крај и срећан и помало горак.

„Намћор“ је изведен на Ленејама 316. п.н.е. (у старијој литератури наводи се архонтска година 317/316) и донео је Менандру прву награду. Менандар је рођен у Атини око 342. п.н.е. и сматра се најважнијим песником Нове комедије. Познато је око сто наслова његових комедија. У средњем веку његови комади су нестали, па су се познавали само по одломцима и римским прерадама.

Данашњи текст „Намћора“ потиче са папируса пронађеног у Египту 1952, који припада збирци Бодмер, а први пут га је 1958. објавио Виктор Мартин. Комад има око 969 стихова, а мањи делови недостају. То је једина Менандарова комедија и једина комедија Нове комедије сачувана готово у целини.

Нова комедија је напустила Аристофанову политичку сатиру и бави се приватним животом. Радња се одиграва у кући, међу суседима, а љубавни заплети, препознавање и типски ликови замењују фантастичне замисли старе комедије. Атина се у то време налазила под македонским утицајем, а од 317. п.н.е. њоме је управљао Деметрије Фалерски, на шта се неки тумачи позивају при читању комада.

Менандарови комади су утицали на римску комедију, нарочито на Теренција, а преко њега на касније европске комедије. Молијер је у „Мизантропу“ (1666) обрадио сличну тему, много пре него што је „Намћор“ поново откривен.

Сцена је једноставна: две куће са стране и светилиште Пана и нимфи у дну. Пад у бунар углавном се догађа ван видокруга, па публика о њему сазнаје из речи Симихе и Сикона. Преокрет зато зависи од глумаца, а не од сценског ефекта.

Режија мора да реши хорска међуиграња, јер њихов текст није сачуван. Поставка Трентове драмске групе 2011. заменила је плес кратким шалама весељака, позајмљеним из античке збирке шала, уз добош који је означавао поенту. Могућа су и музичка и плесна решења.

Тешкоћа је у Кнемону: како га играти да остане смешан, а да му се не изгуби горчина. Ако се нагласи само мрзовоља, лик постаје карикатура; ако се нагласи горчина, завршна сцена, у којој га носе на гозбу, постаје окрутна. Зато су поставке различито одлучивале о равнотежи.

Прву модерну сценску поставку извело је Класично друштво Универзитета у Сиднеју 1959, а касније су комад играли универзитетски и мали професионални ансамбли, као Трентова драмска група 2011. и Амбасадор театар у Вашингтону 2014. Већина поставки користи једноставну сценографију са две куће и светилиштем.

„Намћор“ је главни сачувани пример Нове комедије. Дуго су Менандра познавали само по одломцима и римским прерадама, а откриће папируса омогућило је да се види комад у целини. Од тада се изводи и проучава као узор комедије нарави и карактера.

Тема мизантропа остала је жива у европској комедији. Молијер је у „Мизантропу“ (1666) обрадио сличан лик, иако је „Намћор“ био изгубљен. Нова комедија је преко Теренција и Плаута утицала на каснију европску комедију нарави.

На сцени се „Намћор“ изводи и у преводима и у прерадама. Класично друштво Универзитета у Сиднеју извело га је 1959, Трентова драмска група 2011. под насловом „Човек који мрзи људе“, а Амбасадор театар у Вашингтону 2014. Основна прича, о усамљеном човеку који мора да прихвати помоћ, остала је разумљива и ван свог времена.