Revizor

Gradonačelnik saopštava činovnicima vest da dolazi revizor iz Petrograda, inkognito. Svi imaju razloga za strah. U hotelu se javlja neznatni Hlestakov, koji je ostao bez novca. Gradonačelnik i službenici, ubeđeni da je on revizor, prilaze mu s poklonima i pozajmicama.

Hlestakov, najpre zbunjen, brzo shvata situaciju i počinje da se šepuri, laže i zadaje se. Prima novac od svih, udvara se gradonačelnikovoj ženi, a zatim i njegovoj kćeri, sa kojom se verava. Zatim odlazi, navodno na kratko.

Upravnik pošte otvara Hlestakovljevo pismo prijatelju, u kom se podsmeva gradskim zvaničnicima. Dok gradonačelnik besni, žandar objavljuje da je u grad stigao pravi revizor i da ih poziva k sebi. Svi ostaju ukočeni, i tako se drama završava nemom scenom.

Gogolj (1809–1852) je komediju napisao po ideji koju mu je, kako se smatra, dao Puškin. Car Nikolaj I je dopustio predstavu i, prema predanju, prisustvovao prvoj, 1836. u Petrogradu.

Kao moto na početku dela stoji narodna poslovica: „Nema se šta ogledalu zamerati, kad je lice nakrivljeno.”

Najvažnije je da Hlestakov ne bude svesni varalica: on je čovek koji slučajno dobija ulogu. Zvaničnici, sa druge strane, moraju da rade kao ansambl, jer je smešno upravo njihovo sklapanje straha.

Završna nema scena, u kojoj svi glumci ostaju nepomični, jedan je od najpoznatijih efekata ruskog pozorišta.

„Revizor” je najvažnija ruska komedija i osnova za satiru u celom svetu. Mnoge države su u njoj prepoznale svoju administraciju.

Osnovnu situaciju, pogrešno prepoznavanje stranca kao važne ličnosti, obrađivali su pisci i reditelji u brojnim verzijama.