Tartif

Orgon je primio u kuću Tartifa, čoveka koji glumi veliku pobožnost. Celu porodicu to naljuti, osim Orgona i njegove majke. Orgon rešava da mu da ćerku Marijanu za ženu, iako je ona verena za Valera, i da mu da celo imanje.

Elmira, Orgonova žena, da bi pokazala mužu ko je Tartif, prihvata da ga dočeka na samoći, dok Orgon iz zaklona sluša. Tartif joj se udvara, a Orgon je svedok. Ali Tartif je već dobio Orgonovu kuću, pa sada traži da porodica ode.

Kada Tartif sa izvršiteljem dođe da izbaci porodicu iz kuće, pojavljuje se kraljev izaslanik i hapsi samog Tartifa, a Orgonu se vraća imanje. Kralj je prepoznao prevaranta, kažnjava njega, a oprašta Orgonu.

Prve tri čina „Tartifa” izvedene su 1664. na dvoru u Versaju, ali su odmah zabranjene, jer su ga verski krugovi smatrali napadom na pobožnost. Molijer je dramu prerađivao, a konačna verzija je igrana tek 1669, uz kraljevu podršku.

Molijer je kralju upućivao molbe i pisao predgovor u odbranu komedije: tvrdio je da ismejava licemerje, a ne veru.

Tartif se pojavljuje tek u trećem činu, posle dugih prepričavanja o njemu. Glumac mora da opravda očekivanja: on ne sme biti očigledan zločinac, već ubedljiv.

Najpoznatija je scena u kojoj Orgon, skriven pod stolom, sluša Tartifa. To je školski primer komičnog ritma.

„Tartif” je najpoznatija Molijerova komedija i deo je onog što svet zna o francuskom pozorištu. Reč „tartif” postala je opšta imenica za licemera.

Komedija se i danas postavlja, naročito u vremenima kada se religija i politika mešaju.