Аулуларија (Тврдица)

Домаћи дух Лар у прологу открива да је Еуклионов деда у кући закопао ћуп са златом. Лар је сада допустио да га Еуклион пронађе, због кћери која је побожна и којој треба мираз. Еуклион ћуп проналази и од тог дана не спава: премешта га, чува, сумња у све. Кад богати Мегадор затражи руку његове кћери и каже да мираз не тражи, скупар у томе види замку, али ипак пристаје.

У кућу стижу кувари за свадбену гозбу, а Еуклион их оптужује за крађу и тера штапом. Ликонид, Мегадоров нећак, признаје да је Федрију на једном ноћном празнику силом обљубио и да она ускоро рађа. Мегадор се зато повлачи и остаје уз њега, а Ликонид хоће да се ожени Федријом.

Ликонидов роб Стробил у међувремену проналази ћуп и однесе га. Еуклион у очају куне цео свет. Крај комедије је изгубљен; у каснијим издањима допунили су га хуманисти, према којима Еуклион добија ћуп и даје га као мираз.

Плаут је писао по узору на грчку Нову комедију, али је радњу пренео у римски дух и обогатио је певаним деловима и играма речи. За „Аулуларију” није сачуван непосредни грчки узор, а недостаје јој и крај.

Римске комедије играле су се на јавним играма, на привременим позорницама, пред мешовитом публиком. Зато је ритам брз, а шале гласне.

Улога Еуклиона тражи глумца који уме да споји смешно и жалосно: човек који се плаши за свој ћуп је комичан, али и стварно измучен. Најбољи Еуклиони никада не играју само карикатуру.

Најпознатије су сцена у којој Еуклион тера куваре и његов монолог када остане без ћупа. Режија их најчешће води у темпу фарсе, са кратким застојем у ком се види човек.

Молијер је „Аулуларију” узео као једну од основа за „Тврдицу” (1668) и тако створио најпознатију верзију приче о скупцу. Преко Молијера и италијанске комедије Еуклион је постао предак многих комичних тврдица.

Лик скупара и данас је основна слика човека кога је имање отуђило од живота.