Краљ Лир

Драма има два паралелна заплета: Лир и његове кћери, Глостер и његови синови. Оба оца погрешно процењују децу, један остаје без ума, други без вида. Заплет са Глостером Шекспир је преузео из Сиднијеве Аркадије, чиме једна несрећа осветљава другу, а сцене са Едгаром и Лиром на пустом пољу и код Довера споје оба заплета у исту радњу.

Подела на чинове потиче из фолио издања; кварто их не бележи. Први чин покреће обе грешке, други и трећи одузимају краљу сваку заштиту, а олуја у средини представља тачку у којој се губи сваки поредак. Четврти чин доноси помирење Лира и Корделије, тј. анагнорису у којој краљ препознаје кћер и себе. Затим следи перипетија: после помирења долази пораз, а после наговештаја опроштаја Корделијина смрт.

Лирова грешка није обична глупост, већ хамартија која произлази из навике да му се све покорава: он тражи љубав као потврду своје власти и не разликује речи од осећања. Његов пут води од самовоље преко лудила до способности да запази туђу патњу, а Корделија и Луда, свако на свој начин, означавају мерило тог пута.

Гонерила и Регана нису потпуно једнодимензионалне: њихов отпор Лировој пратњи делимично потиче из стварног сукоба о томе ко влада, али драма им ускраћује било какво саосећање када покажу окрутност. Едмунд је образован, привлачан и убедљив у монолозима, што публику доводи у незгодан положај. Албани, у почетку неодлучан, постаје морални центар последњег чина, а Едгар, који мења маске од сина до просјака и витеза, на крају преузима одговорност за обнову земље.

Драма је писана стихом и прозом, а смена регистара носи значење. Лир на двору говори свечаним стихом, а у лудилу прелази у кидајућу прозу, поремећену асоцијацијама. Едгарово лажно лудило и Лудине песме и загонетке ослањају се на народни говор, а ђаволе које Том помиње Шекспир је узео из Харснетове књиге о егзорцизмима из 1603.

Језик је пун животињских слика: кћери су змије и вучице, људи су пси и мајмуни. Често се понављају речи „природа“ и „ништа“, а игра речима око енглеских појмова kind („врста“, „добар“) и kin („род“) повезује сродство и природу. Дијалози су некад кратки и оштри, а некад се развијају у дугачке монологе о правди и сиромаштву.

„Краљ Лир“ постоји у два основна текста. Кварто из 1608. садржи око 285 стихова којих у фолију нема, међу њима суд над кћерима у 3. чину, Едгарове завршне стихове у истој сцени и сцену Кента и једног племића у четвртом чину. Фолио из 1623. има око 100 стихова којих нема у кварту, међу њима Лудино пророчанство, а последње речи додељује Едгару, док их кварто даје Албанију. Уредници од осамнаестог века најчешће спајају оба текста, али се од средине двадесетог века све више расправља да ли је Шекспир драму прерадио.

Тумачења су подељена. Бредли је 1904. наглашавао Лиров морални преображај кроз патњу, док је Јан Кот средином двадесетог века у драми видео гротескан свет без смисла, близак Бекетовом „Крају игре“. Политичка и друштвена читања истичу питања власти и сиромаштва. Корделијина смрт остаје најспорнији детаљ: Нахум Тејт је 1681. одлучио да јој поштеди живот, а већина модерних поставки враћа Шекспиров крај.

„Краљ Лир“ настао је отприлике између 1605. и 1606. За тачан датум нема сигурног сведочанства. Најранији помен извођења је унос у Регистар штампара, према коме је драма играна пред краљем Џејмсом Првим на Светог Стефана, 26. децембра 1606. Најраније 1603, јер се у Едгаровом лудилу чују изрази из Харснетовог списа из те године, а Шекспир је, судећи по блиској анализи, користио штампани текст старије драме „Краљ Леир“, уписане у Регистар штампара 8. маја 1605. Помињање „недавних помрачења“ из септембра и октобра 1605. помаже да се определи настанак првог чина. Неки истраживачи, међу њима Кермод, предлажу и ранији датум, 1604–1605.

Прича о краљу Леиру потиче од Џефрија од Монмута, а Шекспир је познаје преко Холиншедових хроника. Утицали су и Спенсерова „Вилинска краљица“, збирка „Огледало за магистрате“ и анонимна драма о Леиру, у којој се све завршава срећно. Једна од битних промена је управо крај: код Џефрија Корделија враћа оца на престо, а код Шекспира оба гину. Заплет са Глостером преузет је из Сиднијеве Аркадије.

Драма је писана за Шекспирову дружину, која је од 1603. носила назив Краљеви људи, и убрзо је приказана на двору. Тема поделе краљевства подударала се са расправама о уједињењу Енглеске и Шкотске под Џејмсом Првим, па се у критици често повезује са тим питањем.

Текст се чува у два различита облика: у кварто издању из 1608. (друго кварто је из 1619) и у Првом фолију из 1623. Разлике су толике да се данас говори о две верзије драме, а не само о штампарским грешкама. Оксфордско издање сабраних дела из 1986. објавило их је одвојено, док већина школских издања и даље користи спојени текст.

Од 1681. до 1838. на сцени се играла Тејтова прерада са срећним крајем: Лир и Корделија остају живи, а Корделија се удаје за Едгара. Тејт је изоставио Луду и додао љубавне заплете. Кин је 1823. покушао да врати трагичан крај, али се после три извођења вратио Тејту. Тек је Макреди 1838. у лондонском Ковент Гардену поставио Шекспиров текст без Тејтових измена, са Лудом коју је играла Присцила Хортон.

Лир је једна од најтежих улога у репертоару. Глумац мора да прикаже и краља и напуштеног старца, да у сцени олује сачува снагу, али и да лудило представи разумљиво. Многи режисери бирају старијег глумца, а понекад и глумицу: Гленда Џексон играла је Лира 2016. и 2019. Чарлс Лем је 1811. тврдио да се дело не може играти, а поставке попут Брукове из 1962. на празној белој позорници, са Полом Скофилдом у насловној улози, показале су да се олуја може решити и без обимних ефеката.

Режија се суочава са задацима које текст не решава сам: како приказати ослепљивање Глостера, да ли Лир у последњој сцени заиста мисли да Корделија дише, и ко изговара завршне речи. Често се претпоставља да су у првобитној поставци Корделију и Луду играли исти дечак, јер никада нису заједно на сцени, али то је претпоставка, а не потврђена чињеница. Избор између кварто и фолио текста утиче и на сцену: суђење кћерима, сцена Кента и племића и то коме припадају последње речи зависе од изабране верзије.

Од домаћих извођења у отвореним изворима потврђено је само гостовање сарајевске представе: на фестивалу „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару 2018. приказана је поставка Народног позоришта из Сарајева у режији Дијега де Бреје, у којој је Лира играо Изудин Бајровић.

Тејтова прерада је око 150 година истискивала оригинал. Семјуел Џонсон је у напоменама уз своје издање признао да га је Корделијина смрт толико потресла да је дуго није могао поново да чита завршне сцене. Романтичари, међу њима Лем и Китс, вратили су драми углед једног од највећих Шекспирових дела, а Бредли је 1904. у студији „Шекспирова трагедија“ утврдио тумачење које је деценијама било мерило.

У двадесетом веку драма је добила нова читања и бројне адаптације. Јан Кот и Питер Брук везали су је за позоришни експеримент послератне Европе. Едвард Бонд је 1971. написао драму „Лир“, а Џејн Смајли је у роману A Thousand Acres (1991) пренела заплет на фарму у Ајови. Арибер Рајман је 1978. по драми компоновао оперу „Лир“.

Међу филмовима најзначајнији су совјетски „Краљ Лир“ Григорија Козинцева из 1971. (по сценарију Бориса Пастернака, уз музику Дмитрија Шостаковича, са Јирјем Јервегом као Лиром) и Бруков филм из исте године са Полом Скофилдом, затим Оливијеова телевизијска изведба из 1983. и Курасавин „Ран“ из 1985, који радњу пребацује у Јапан шеснаестог века. Дело и данас стоји у средишту наставе књижевности и позоришне праксе, као драма о старости, породици и власти.