Бура

Просперо је био милански војвода, али га је брат Антонио уз помоћ напуљског краља збацио и оставио на мору у малом броду, са трогодишњом кћерком Мирандом, пре дванаест година. Просперо је доспео на острво и уз помоћ магије владао духовима. Служи му дух Аријел, а острвљанин Калибан, син вештице која је ту живела пре њега, мрзи га, али му мора да служи.

Просперо изазива олују, у којој се Алонзо, Антонио и њихова пратња разбацују по острву, а Алонзов син Фердинанд излази сам на обалу, где се заљубљује у Миранду. Просперо му даје тешке задатке да би потврдио његову љубав. Антонио и Алонзов брат Себастијан спремају заверу против Алонза, а Калибан са шаљивчинама Стефаном и Тринкулом договара да убије Проспера.

Просперо све превари и спречи. Затим пред гостима открива ко је и радије бира опроштај него освету. Потврђује веридбу Фердинанда и Миранде, врши помирење, ломи свој штап и баца књигу у море. У епилогу тражи од публике да га ослободи аплаузом.

„Бура” се обично сматра једном од Шекспирових последњих драма. Припада групи која се назива романсама или трагикомедијама, у којима грех бива искупљен опроштајем. Први пут је штампана у Првом фолију 1623.

У време настанка, европски путници и колонизатори описивали су нове земље и народе, па се Калибан читао и као одраз тог сусрета. Модерна критика се често бави колонијалним тумачењима.

Изазов су магија и музика: како приказати олују, духове, нестајање гозбе. Данас режија користи видео, светло и акробатику, али најбоље поставке ослањају се на глумца који нас убеди да Просперо стварно влада.

Улога Калибана захтева избегавање карикатуре: његов говор је најлепши у драми, и он је једини који оптужује власт.

„Бура” је инспирисала опере, мјузикле и филмове; Калибан и Аријел су постали симболи у постколонијалној књижевности. Нарочито су утицали латиноамерички и карипски писци.

Просперов опроштајни монолог често се схвата као Шекспирова опрама од позоришта, мада то није доказано.