Пређи на садржај

Вилијам Шекспир

Хамлет

Трагедија о Хамлету, принцу данском

Принц Хамлет, враћен са студија у Витенбергу на двор у Елсинору, сазнаје од духа свог оца да га је убио брат Клаудије, који је постао краљ и оженио Хамлетову мајку. Хамлет одлаже освету, глуми лудило и тражи доказ Клаудијеве кривице, док двор око њега тоне у шпијунирање, лажи и смрти. Драма се завршава двобојем у ком гину готово сви главни ликови, а власт прелази у руке норвешког принца.

Основни подаци

Аутор
Вилијам Шекспир
Оригинални наслов
The Tragedy of Hamlet, Prince of Denmark
Епоха
Ренесанса
Жанр
Трагедија
Настанак
око 1600–1601.
Језик оригинала
Енглески
Структура
Трагедија у пет чинова, у стиху и прози
Место и време радње
Замак Елсинор у Данској

Фабула

Први чин

Радња почиње у хладној ноћи на бедемима замка Елсинор у Данској. Стражари Бернардо и Франциско, а затим и официр Марцел, већ су виђали привиђење које личи на недавно умрлог краља Хамлета, у пуном оклопу. Када се дух поново појави, Марцел и Бернардо су са Хорацијем, Хамлетовим пријатељем са универзитета у Витенбергу. Хорацио у привиђења није веровао, али се сада уверава својим очима. Дух ћутке одлази. Хорацио објашњава стање у држави: стари краљ је у двобоју победио норвешког краља Фортинбраса и однео му земље, а његов син, млади Фортинбрас, скупља војску да их поврати.

Затим, на двору, нови краљ Клаудије, брат покојног владара, објављује да је оженио удовицу, краљицу Гертруду. Шаље посланике норвешком краљу, одобрава Лаерту, сину дворског саветника Полонија, да се врати у Француску, а Хамлета моли да остане у Данској. Хамлет, у црнини, остаје сам и у првом монологу жали над светом и над мајчином брзином: удала се за Клаудија пре него што је прошло два месеца од очеве смрти. Хорацио му затим прича о духу.

У међувремену се Лаерт опрашта од сестре Офелије и упозорава је да Хамлетову наклоност не схвата озбиљно, јер принц не бира сам своју жену. Њихов отац Полоније даје Лаерту дугачак низ савета за пут, а Офелији наређује да се више не виђа с Хамлетом.

Исте ноћи Хамлет са Хорацијем и Марцелом чека на бедему. Дух се појављује и даје му знак да пође с њим насамо. Открива да је он Хамлетов отац, да је био отрован док је спавао у врту: брат му је сручио отров у уво. Умро је без исповести и сада трпи казну. Од сина тражи да освети убиство, али да поштеди мајку и препусти је небу и њеној савести. Хамлет се заклиње, пријатељима налаже да никоме не причају шта су видели и најављује да ће се у наредном времену можда понашати као луд.

Други чин

Полоније шаље слугу Рејналда у Париз да посредно прикупи вести о Лаертовом понашању. Офелија утрчава потресена: Хамлет јој је дошао неуређен, дуго је гледао у њено лице и отишао не проговоривши. Полоније закључује да је принц полудео од љубави, јер му је Офелија ускратила своје друштво, и одлази да то каже краљу.

Клаудије и Гертруда су у замак позвали Хамлетове школске другове Розенкранца и Гилденстерна, не би ли сазнали узрок његове промене. Враћају се и посланици из Норвешке: Фортинбрасов стриц, норвешки краљ, укорио је нећака и преусмерио његову војску на Пољску, а Клаудија моли да Фортинбрасовој војсци дозволи пролаз кроз Данску. Полоније износи краљу своје тумачење и чита Хамлетово љубавно писмо Офелији. Договарају се да Офелију „пусте“ Хамлету, а да се њих двојица сакрију и посматрају. Хамлет, који чита књигу, подсмешљивим одговорима збуњује Полонија, а затим се сусреће с Розенкранцом и Гилденстерном и брзо из њих извлачи да су послати краљевом вољом.

У замак долази путујућа глумачка дружина. Хамлет од првог глумца тражи монолог о Пиру и Хекуби из приче о паду Троје, па га глумчево узбуђење, док плаче над измишљеном судбином, наводи да самог себе прекори због пасивности. Одлучује да глумци пред краљем изведу „Убиство Гонзага“, са неколико његових стихова уметнутих у текст, и да по Клаудијевој реакцији провери да ли је дух говорио истину.

Трећи чин

Розенкранц и Гилденстерн јављају да Хамлет избегава да каже шта му је. Клаудије и Полоније се скривају док Офелија, по договору, чека Хамлета. Хамлет улази сам и у монологу размишља о томе да ли је боље трпети живот или га окончати, и о страху од онога што долази после смрти. Затим угледа Офелију, оштро је напада, пориче да ју је икада волео и шаље је у манастир. Клаудије, који је све чуо, закључује да Хамлетова необузданост не потиче од љубави и да представља опасност, па одлучује да га пошаље у Енглеску. Полоније предлаже да Гертруда после представе насамо разговара с Хамлетом, а он ће се сакрити и слушати.

Хамлет учи глумце да говоре природно и моли Хорација да за време представе мотри на краља. Двор се окупља. Најпре следи нема игра која унапред приказује радњу, а затим сама представа: краља у врту, док спава, трује његов нећак Луцијан, сипајући му отров у уво. Клаудије устаје, тражи светло и излази. Хамлет и Хорацио су сагласни да је тиме потврђено све што је дух рекао. Розенкранц и Гилденстерн позивају Хамлета у мајчине одаје.

Клаудије, сам, признаје да је починио братоубиство и покушава да се помоли, али не може искрено да се покаје, јер задржава и круну и краљицу. Хамлет га налази како клечи и подиже мач, али одустаје, мислећи да би убиство човека на молитви његову душу послало на небо. Одлази, а Клаудије закључује да су му речи отишле горе, а мисли остале доле.

У Гертрудиним одајама Полоније се скрива иза застора. Хамлет оштро прекорева мајку, а она, уплашена, зове у помоћ. Када се иза застора огласи Полоније, Хамлет, мислећи да је то краљ, прободе га мачем кроз застор и убија. Затим мајци показује слике двојице браће и тера је да осети разлику између њих. Тада се поново појављује дух, видљив само Хамлету, да га подсети на задатак и умири Гертруду, која га не види. Хамлет моли мајку да се уздржи од Клаудија, она обећава да ће ћутати о ономе што је чула, а он износи Полонијево тело.

Четврти чин

Гертруда саопштава Клаудију шта се догодило. Он шаље Розенкранца и Гилденстерна да пронађу Хамлета и тело. Хамлет им одговара подругљиво, а пред краљем каже да је Полоније на вечери, али не тамо где једе, него где је једен, то јест међу црвима. Клаудије га шаље у Енглеску, у пратњи двојице другова, са запечаћеним писмима у којима од енглеског краља тражи да Хамлета погуби.

На путу до брода Хамлет угледа Фортинбрасову војску која прелази Данску и иде у борбу за комад земље који не вреди ни коликим жртвама. Изненађен тим примером одлучности, у монологу прекорева себе због сопствене нерешености.

Офелија, која је изгубила оца, а Хамлета више нема, лута двором, пева одломке песама и дели цвеће. Лаерт, који се вратио из Француске са окупљеном светином, упада у замак и тражи од краља одговор за очеву смрт. Клаудије га смирује и обећава да ће му показати ко је крив. Када Лаерт угледа сестру, потресен је.

Хорацио добија Хамлетово писмо: гусари су напали брод, Хамлет се прекрцао на њихов, они су га вратили у Данску, а Розенкранц и Гилденстерн настављају ка Енглеској. Клаудије међутим убеђује Лаерта да је Хамлет крив и за Полонијеву смрт и за опасност по краља. Стижу Хамлетова писма у којима најављује повратак. Клаудије и Лаерт смишљају заверу: Лаерт ће се с Хамлетом борити мачем са врхом премазаним отровом, а Клаудије ће као резерву припремити отровно пиће. Гертруда доноси вест да се Офелија удавила у потоку.

Пети чин

На гробљу два гробара припремају гроб за Офелију и шале се на тему да ли самоубица сме да буде сахрањен по хришћанском обреду. Долазе Хамлет и Хорацио. Хамлет разговара с једним гробаром, од кога сазнаје да тај посао обавља већ тридесет година. Узима лобању за коју му гробар каже да је припадала Јорику, краљевом луди из Хамлетовог детињства, и размишља о пролазности и о праху Александра и Цезара. Тада стиже погребна поворка: сахрањују Офелију. Лаерт скаче у гроб, а Хамлет за њим, изјављујући да је волео Офелију више него четрдесет хиљада браће. Хватају се у коштац док их не раздвоје.

Хамлет прича Хорацију како је на броду, ноћу, отворио Клаудијева писма, заменио их другим, у ком се тражи смрт Розенкранца и Гилденстерна, и запечатио их очевим прстеном. Придворни Озрик доноси позив на мачевалачки двобој с Лаертом, на који је краљ уложио опкладу. Хамлет, иако са слутњом, пристаје.

На двору Хамлет моли Лаерта за опроштај, објашњавајући своје поступке лудилом. Лаерт на речима прихвата извињење, али у себи задржава намеру. Клаудије је припремио чашу с вином, а када пије у Хамлетову част, у њу баца отров. Хамлет добија прву, а затим и другу рунду. Гертруда, упркос краљевом упозорењу, пије из чаше у сину у част. У трећој рунди Лаерт рани Хамлета; у гужви им се мачеви замене и Хамлет рани Лаерта. Краљица пада и виче да је отрована. Лаерт, на самрти, признаје да су отровани и мач и пиће и да је за све крив краљ. Хамлет прободе Клаудија и натера га да попије остатак отрова. Хамлет и Лаерт размењују опроштај, а Лаерт умире. Хамлет спречава Хорација да се отрује из исте чаше и моли га да остане и исприча његову причу. Предвиђа да ће Фортинбрас бити изабран за краља и умире.

Фортинбрас стиже из Пољске, енглески посланици јављају да су Розенкранц и Гилденстерн мртви, а Хорацио обећава да ће испричати шта се догодило. Фортинбрас преузима круну и наређује да Хамлет буде сахрањен с војним почастима.

Лица

  • Хамлет

    принц Данске, син убијеног краља и нећак новог; студент из Витенберга, меланхоличан и склон размишљању

  • Клаудије

    краљ Данске, брат покојног краља, који га је отровао; вешт политичар и лукав противник

  • Гертруда

    краљица, Хамлетова мајка, која се брзо удала за Клаудија; њена кривица остаје спорно питање

  • Дух краља Хамлета

    привиђење убијеног краља, које од сина тражи освету

  • Полоније

    дворски саветник и отац Лаерта и Офелије, склон интригама и шпијунирању

  • Офелија

    Полонијева кћи, коју Хамлет одбија; под теретом губитака губи разум и умире

  • Лаерт

    Полонијев син, нагао и спреман на освету за оца и сестру

  • Хорацио

    Хамлетов пријатељ и једини поуздан сведок свега што се догодило

  • Розенкранц и Гилденстерн

    Хамлетови школски другови, које краљ користи као шпијуне

  • Фортинбрас

    норвешки принц који жели да поврати очеве земље и на крају преузима круну Данске

  • Озрик

    уображени придворни, који преноси позив на двобој

  • Гробари и глумци

    народни хумор и глума као огледало радње

Анализа

Кључне теме

  • Освета и оклевање

    Хамлет од првог сусрета с духом зна шта се од њега тражи, али радњу стално одлаже. Драма пита шта освета значи за човека који мисли: пре убиства треба проверити истину, а само убиство га чини сличним оном кога кажњава. Када Хамлет у петом чину коначно делује, то је више одговор на догађаје него извршење плана.

  • Привид и истина

    Дух, Хамлетово лудило, Клаудијев осмех, Офелијино понашање по налогу оца, шпијуни скривени иза застора: ништа у Елсинору није онако како делује. Хамлет не може да верује ни привиђењу, па жели доказ, а доказ тражи на позорници.

  • Лудило: глумљено и право

    Хамлет унапред најављује да ће играти лудака, а граница између игре и стварности у драми је неодредива. Офелијино лудило је, насупрот томе, стварно и јавно, и зато болније. Драма показује да се и разум и безумље могу користити као маска.

  • Смрт и пролазност

    Од првог привиђења до последњег двобоја драма је пуна мртвих и умирућих. Јорикова лобања и разговор са гробарима показују да смрт не прави разлику између краља и просјака, а Хамлетово прихватање неизвесности у петом чину делује као коначни одговор на питање о смислу.

  • Породица, брак и власт

    Братоубиство, мајчин нови брак и Полонијева употреба кћери показују да су породични односи у Елсинору прожети рачуном. Приватна издаја је истовремено државна: Данском влада човек који је власт стекао злочином, па је „нешто труло“ у држави последица злочина на коме та власт почива.

  • Позориште и сазнање

    Хамлет од глумаца добија оно што стварност одбија да да: могућност да изнесе истину. „Мишоловка“ је замка за краља, а уједно и расправа о томе шта глума и представа могу да открију. Драма непрекидно подсећа гледаоце да су и сами у позоришту.

Симболи и мотиви

  • Дух

    Привиђење покојног краља не припада ни сасвим природном ни сасвим натприродном свету. Оно је знак прошлости која захтева да буде поново отворена, али и питање да ли се оно што долази из другог света може веровати.

  • Јорикова лобања

    Лобања дворске луде из Хамлетовог детињства постаје слика пролазности. У гробљанској сцени смрт је доведена на најконкретнији могући ниво: то је кост у Хамлетовој руци.

  • Отров и болест

    Краљ је отрован кроз уво, а Данска је, по Марцеловом запажању, „нешто труло“. Слике болести, чира и распадања прате целу драму и описују поквареност државе.

  • Цвеће и вода

    Офелија у лудилу дели цвеће, а умире у води међу цветним венцима. Њена смрт, коју прича Гертруда, једна је од најпознатијих слика у драми и дуго је надахњивала сликаре.

  • Застор

    Иза застора се крију Полоније и Клаудије; кроз застор Хамлет убија. Он је знак прислушкивања, скривања и погрешне процене.

Композиција и структура

Подела на чинове и призоре на коју смо навикли углавном потиче од каснијих издавача; у Првом фолију су обележена само прва два чина. Радња је изграђена на неколико паралелних линија освете: Хамлет треба да освети оца, Лаерт жели да освети оца и сестру, а Фортинбрас, син убијеног норвешког краља, покушава да поврати изгубљену земљу. Исти положај виђен је из три угла, па Хамлетово оклевање добија супротност у Лаертовој брзоплетости и Фортинбрасовој одлучности.

У средини драме налази се представа „Мишоловка“, најпознатији пример драме у драми: она служи као замка за краља, али и као огледало целе радње. Монолози, у којима Хамлет сам расправља са собом, чине осовину дела; сваки показује нову фазу његовог размишљања, од гађења над светом, преко самопрекора пред глумцем, до мирења с неизвесношћу у петом чину.

Језик и стил

Драма је писана неримованим јамбским стихом и прозом. Хамлет прелази у прозу када игра лудака, када разговара с Розенкранцом и Гилденстерном и с гробарима; Офелија у лудилу пева и говори прозом, а Полоније говори уштогљеним, надуваним реченицама. Хамлетов говор препун је игара речи, двосмислености и ироније, а већ његова прва реплика је каламбур о сродству.

Слике су везане за болест, отров, ухо, труљење и позориште. Глумачка реч у стиху („Пирова“ тирада) намерно је старински дотерана, да би се разликовала од природног говора Хамлета и дворана. Монолози прелазе од кратких, ломљених реченица до дугих мисаоних периода, па сама синтакса прати смену расположења.

Тумачења и спорна питања

Најчешће расправљано питање је зашто Хамлет не делује одмах. Гете у роману „Вилхелм Мајстер“ у њему види душу пред задатком који је претежак; Колриџ говори о претераном размишљању; А. С. Бредли о меланхолији изазваној мајчином издајом. Фројд и Ернест Џонс траже одговор у несвесној вези са мајком. Т. С. Елиот је 1919. написао да драма нема „објективни корелатив“ за Хамлетове осећаје и да је уметнички промашена.

Новија тумачења траже одговор у историји: у питању да ли дух долази из чистилишта (како је писао Стивен Гринблат) и у хришћанској сумњи у освету, у држави у којој се власт стиче злочином. Остају отворена питања да ли је Хамлетово лудило искључиво глумљено, колико је Гертруда знала о убиству, да ли је Офелија извршила самоубиство и колико година има Хамлет, јер гробар помиње тридесет, а он се показује као студент.

Текст и издања

Сачувана су три различита текста. Први кварто (Q1, 1603) знатно је краћи од осталих, сачуван је у само два примерка, има другачија имена (Полоније се зове Корамбис), а чувени монолог „Бити или не бити“ налази се на другом месту; често се тумачи као текст реконструисан по сећању, мада нови уредници ту претпоставку оспоравају. Други кварто (Q2, 1604) је најдужи и на насловној страни је означен као проширен и исправљен по правом рукопису. Први фолио (F, 1623) краћи је од Q2 за двеста и нешто стихова, али садржи и пасусе којих у Q2 нема, на пример причу о дечјим глумачким дружинама, док монолог из четвртог чина (после Фортинбрасове војске) постоји само у Q2.

Од 18. века већина издања спаја Q2 и F у један „сједињени“ текст, који је дужи од сваке верзије која се играла у Шекспирово време. Издање Арден (трећа серија, 2006) основни текст ставља на Q2, а Q1 и F објављује у посебном тому. Избор текста утиче и на тумачење: тако изостанак монолога из четвртог чина у F Хамлета чини мање склоним самокритици.

Историјски и књижевни контекст

Драма је настала вероватно између 1599. и 1601, за дружину лорда Чемберлена, која је 1599. почела да игра у новом позоришту Глоб. Насловну улогу је Шекспир готово сигурно писао за Ричарда Бербиџа, првог трагичара дружине; по предању, сам Шекспир је играо духа. Упис у регистар издавача уследио је 1602, а први штампани текст 1603. Три сачувана текста међусобно се разликују, па се садржај драме у сценској пракси мењао већ у Шекспирово време.

Прича о принцу који се светио потиче из средњовековне данске легенде о Амлету, коју је забележио Саксо Граматик (око 1200), а у 16. веку препричао Франсоа де Белфоре (1570). Шекспир је имао и енглеску драму о Хамлету, данас изгубљену („Ур-Хамлет“), коју су помињали Томас Неш 1589. и Томас Лоџ 1596; често се претпоставља да ју је написао Томас Кид, али није сигурно. У легенди принц јавно убија стрица и нема духа; Шекспирова обрада у средиште ставља унутрашњу дилему и сумњу у поузданост духа.

Дух који се јавља с онога света отварао је питање које је протестантска Енглеска слушала са неверицом: чистилиште је као појам било одбачено, а привиђења су тумачена као ђаволске замке. Витенберг, где се школовао Хамлет, био је град Лутеровог универзитета, па његова школа има протестантски призвук. Освета је у оквиру жанра ренесансне трагедије освете стара тема, коју је у енглеском позоришту утврдила Кидова „Шпанска трагедија“.

Шекспир је 1596. изгубио једанаестогодишњег сина Хамнета, а 1601. оца; неки тумачи у томе траже везу с драмом, али то је само претпоставка и из текста се не може потврдити. Сигурније је да је позоришни свет Лондона тада био подељен: у драми се појављује и подсмех дечјим глумачким дружинама, које су правиле конкуренцију одраслим глумцима.

На сцени

Хамлет је најмасивнија улога у Шекспировом делу и испит који сваки велики глумац ранијих епоха желео да положи. После Бербиџа наслеђе су преузели Томас Бетертон у 17. и Дејвид Гарик у 18. веку, затим Едмунд Кин и Едвин Бут у 19. Сара Бернар је Хамлета играла у Паризу 1899. У 20. веку Џон Беримор (Њујорк 1922, Лондон 1925), Џон Гилгуд (тридесетих година) и Лоренс Оливије, чија је поставка 1937. у Олд Вику била под утицајем психоанализе, обележили су читав век.

Најтеже је питање сваке режије колико је лудило које Хамлет игра заиста игра. Духа поставке решавају различито: као глас, светлосни сноп, лик у оклопу, а некад као Хамлетову машту. У сцени у мајчиним одајама Гертруда не види духа, па публика мора да одлучи да ли је то привиђење стварно. Често се исти глумац игра духа и Клаудија, што истиче сличност двојице браће.

Ретко се игра цео текст: уобичајене су скраћене верзије од три до три и по сата, у којима се често изоставља Фортинбрас (тако и крај драме добија други смисао: завршава се Хамлетовом смрћу, а не новим поретком). Целу драму, у спојеној верзији, снимио је Кенет Брана 1996. у филму од нешто више од четири сата. Једна од првих великих поставки у савременој одећи била је она у режији Барија Џексона 1925. у лондонском позоришту Кингсвеј, а од тада је такав приступ уобичајен.

У нашим крајевима „Хамлет“ има дугу сценску историју. Хрватска енциклопедија бележи поставке Хрватског народног казалишта у Загребу 1889. (превод Аугуста Харамбашића) и 1929. (превод Милана Богдановића), а 1952. га је у тврђави Ловријенац поставио Марко Фотез, па је та сцена Дубровачких љетних игара убрзо постала уобичајено место за ову драму. У Београду се игра у Народном позоришту (поставка на Петом спрату, 2002), у програму уз превод Лазе Костића.

Наслеђе и рецепција

„Хамлет“ је једна од најчешће играних и тумачених драма на свету. Гете, Колриџ, Фројд и Елиот у њој су тражили кључ за разумевање модерног човека, а мотив Хамлета као мислиоца неспособног за акцију прерастао је у тип у књижевности. Иван Тургењев га је 1860. у есеју „Хамлет и Дон Кихот“ ставио насупрот Дон Кихоту као два основна људска типа. Реплике попут „бити или не бити“ ушле су у свакодневни говор.

Драма је често била основа за нова дела. Том Стопард је у „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ (1966) догађаје приказао очима двојице споредних ликова, Хајнер Милер је 1977. написао „Хамлетмашину“, а Иво Брешан је у „Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња“ (1971) пренео радњу у далматинско село. Међу филмским поставкама издвајају се Оливијеова (1948), Козинцевљева (1964, с музиком Дмитрија Шостаковича), Зефирелијева (1990), Бранина (1996) и Алмередина (2000).

У музици су Хамлетом инспирисани опера Амброаза Тома (1868) и фантазија-увертира Петра Чајковског (1888); у сликарству Милеова „Офелија“ (1851–1852) постала је једна од најпознатијих слика енглеског 19. века. На српском језику драма се преводи од 19. века. Међу преводима је и романтичарски превод Лазе Костића, који је био и хваљен и критикован.

Продукције и адаптације

Изабрана извођења и адаптације, сва са наведеним извором. Архива се допуњује и у њу улазе само проверени подаци.

Позориште

Хамлет (поставка у савременој одећи)

продуцент Бари Џексон; Колин Кит-Џонстон у улози Хамлета · Позориште Кингсвеј, Лондон (25. август 1925) · 1925.

Једна од првих великих поставки „Хамлета“ у савременој одећи. Колекција Музеја Викторије и Алберта чува фотографију са представе од 25. августа 1925.

Извор: Музеј Викторије и Алберта: фотографија представе „Хамлет“, Кингсвеј 1925

Позориште

Хамлет (превод А. Харамбашића)

превод Аугуст Харамбашић · Хрватско народно казалиште, Загреб · 1889.

Поставка из 1889. у преводу Аугуста Харамбашића, коју наводи Хрватска енциклопедија; нова поставка у преводу Милана Богдановића уследила је 1929.

Извор: Хрватска енциклопедија: Шекспир, Вилијам

Позориште (фестивал)

Хамлет на Ловријенцу

реж. Марко Фотез · Тврђава Ловријенац, Дубровачке љетне игре · 1952.

Фотез је 1952. поставио „Хамлета“ у тврђави Ловријенац, која је убрзо постала уобичајена сцена за ову драму. Каснијих година ту су играли многи домаћи и страни редитељи и глумци.

Извор: Дубровачке љетне игре: историја

Позориште

Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња

текст Иво Брешан, реж. Божидар Виолић · Teatar &TD, Загреб · 1971.

Брешанова комедија о томе како сеоски аматери у Далмацији постављају „Хамлета“; написана у 1960-им, штампана у „Колу“ и изведена 1971. у Загребу.

Извор: Светска Шекспирова библиографија: Брешан, Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња

Позориште

Хамлет

реж. Ивана Вујић; Слободан Бештић у улози Хамлета · Народно позориште, сцена „Пети спрат“, Београд · 2002.

Поставка у програму уз превод Лазе Костића; рецензија Ивана Меденице у „Времену“ (24. октобра 2002) оценила је концепт као интимно промишљање о животу и смрти, а режију као неуједначену.

Извор: Време: Хамлет није Буда (рецензија Ивана Меденице)

Позориште (фестивал)

Хамлет (Паоло Мажели)

реж. Паоло Мажели; Франо Машковић у улози Хамлета · Тврђава Ловријенац, 70. Дубровачке љетне игре · 2019.

Мажелијева поставка у адаптацији превода Владимира Герића, на сцени Ловријенца. Франо Машковић први је Дубровчанин у улози Хамлета у овој поставци.

Извор: Дубровачке љетне игре: Мажелијев Хамлет се победнички враћа на Ловријенац

Филм

Хамлет (филм Лоренса Оливијеа)

реж. и главна улога Лоренс Оливије · Велика Британија (филм) · 1948.

Оливијеов филм освојио је Оскара за најбољи филм и за најбољег глумца; у тумачењу је важна психологија главног јунака.

Извор: Енциклопедија Британика: Хамлет (Оливијеов филм)

Филм

Гамлет (филм Григорија Козинцева)

реж. Григориј Козинцев; Инокентиј Смоктуновски у улози Хамлета · СССР (филм) · 1964.

Руски црно-бели филм трајања 150 минута, у којем Смоктуновски игра Хамлета, а Козинцев потписује режију и сценарио.

Извор: Британски филмски институт: Gamlet (1964)

Појмови уз ово дело

Извори

  1. Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“
  2. Фолџер Шекспирова библиотека: Хамлетране штампане верзије: Q1 (1603, само два сачувана примерка), Q2 (1604) и Први фолио (1623); положај монолога „Бити или не бити“ у Q1 · folger.edu
  3. Фолџер Шекспирова библиотека: Хамлет, 5. чин, 1. сцена (текст)гробари, Јорикова лобања, „четрдесет хиљада браће“, године гробарског посла · folger.edu
  4. Фолџер Шекспирова библиотека: Хамлет, 5. чин, 2. сцена (текст)редослед догађаја у завршном двобоју и ступање Фортинбраса на власт · folger.edu
  5. Вилијам Шекспир, Хамлет, интегрални текст (Пројекат Гутенберг)почетак драме; Хорацио о двобоју старог Хамлета и Фортинбраса · gutenberg.org
  6. Енциклопедија Британика: Хронологија Шекспирових драмадатовање „Хамлета“ у 1599–1601. · britannica.com
  7. Енциклопедија Британика: Хамлетдатум настанка и први неовлашћени кварто (1603) · britannica.com
  8. Хрватска енциклопедија: Шекспир, Вилијамдатовање (око 1600), поставке на хрватским сценама и преводи, поставка на Ловријенцу, Брешанова драма · enciklopedija.hr
  9. Вилијам Шекспир, Хамлет, Арден (трећа серија), прир. Ен Томпсон и Нил Тејлор, 2006референтно критичко издање за питање текстова Q1, Q2 и F
  10. A. C. Bradley, Shakespearean Tragedy (1904)класична карактерна анализа и тумачење оклевања
  11. Stephen Greenblatt, Hamlet in Purgatory (2001)историјска студија о духу и чистилишту
  12. Ernest Jones, Hamlet and Oedipus (1949)психоаналитичко тумачење

Текст је самостално написан на основу наведених извора; није превод ни препричавање појединачног чланка. Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам – исправљамо је уз навођење извора. Како проверавамо податке.

Још дела: Вилијам Шекспир

Сва дела: Вилијам Шекспир