Максим Црнојевић

Дело је петочинска трагедија коју Костић означава као лирску, у духу лирске драме: песничка, емотивно усмерена драма у стиху. Радња смењује два простора. Први чин је у Млецима, други у Зети, трећи опет садржи млетачке сцене, а пети је у Црној Гори. Распоред прати пут сватова: договор, болест, подмена, повратак.

Драма је састављена од кратких, релативно самосталних слика. То показује Коњовићева опера: за либрето он спаја по два Костићева призора (први и други у првом чину, први и други у другом чину), а изоставља, између осталог, Ивине разговоре с Јованом и Наданом и свадбене припреме. Народна песма је основа, али се тежиште помера: у песми се сукоб води око поклона, у драми око невесте.

Драма је писана јампским стихом. У Свескама Матице српске наводи се да је Андрејевић у свом приказу истакао да је то прва српска драма у јампском стиху, супротстављена монотонији народног стиха, и да се Костићу приписује заслуга што је јампски десетерац учврстио као самосталан стих у српском песништву. Коњовић је за оперу задржао Костићев јампски стих и поставио га у ритам говора.

Тај стих је био тежак за извођење већ у време праизведбе: Јован Ђорђевић у писму Костићу образлаже одлагање недостатком добрих говорника за тежак дијалог. Критика је уз похвале у драми налазила игру речима, патос и неспретан заплет. Сам Костић је, према Свескама, у приказу једне постављене представе под псеудонимом писао о младости аутора и о језику, уз оцену да је епски предложак најдрагоценији елемент трагедије.

Максим је јунак чија је лепота била услов да буде изабран, па га болест лишава места у договору који је већ склопљен. Пад на крају не доноси споља наметнута казна, већ његова процена: у Милошу види човека који му одузима невесту, а тек када га убије схвата да је погрешио. Такав погрешан суд, хамартија, објашњава зашто драма остаје трагедија и поред уплитања судбине и урока.

Иво је лик са две стране: отац који се поноси сином и владар који брак користи као политичко средство. Милош је двојник који преузима Максимово место, а Анђелија је једина која остаје жива и напушта Црну Гору. Свеске Матице српске постављају и питање да ли је пријатељство Максима и Милоша само покривало сукоб који се није могао избећи.

У академском програму драма се везује за низ питања: однос према епској песми, трагичка мотивација, питање да ли је реч о историјској драми или о трагедији у ужем смислу, мит о Нарцису и Костићев однос према Шекспиру.

Спорни су и неки подаци. Прво извођење у Српском народном позоришту најчешће се везује за 30. јануар 1869, а у појединим изворима налази се и година 1868. Подела улога из 1869. у литератури садржи очигледне недоследности. Завршетак опере другачији је од драмског: код Коњовића Максим и Анђелија гину у Млецима, док се у драми убиство и самоубиство догађају у Црној Гори.

Лаза Костић је рођен у Ковиљу 1841, а умро је у Бечу 1910. Право је студирао у Пешти, где је докторирао 1866. „Максима Црнојевића“ написао је 1863, са двадесет две године, и послао га на конкурс Матице српске; штампан је 1866. Био је и преводилац Шекспира, а Шекспира је почео да преводи као младић.

Хрватска енциклопедија Костића одређује као најистакнутијег представника српске романтизма у драми и везује дело за раздобље његовог највећег националног заноса. Уз Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја, био је један од најважнијих српских песника шездесетих година 19. века.

Иван Црнојевић био је господар Зете у другој половини 15. века, али се дело не ослања на историју. Извор је народна песма из Вукове збирке (Српске народне пјесме II, бр. 89), у којој Иво, да не прекрши реч дату дужду, Млечанима показује замену за болесног сина. Костић тај предложак претвара у драму с Млецима и Зетом као двема сценама и даје му политичку димензију: брак је договор две државе.

Трочлана комисија Матице српске поделила се око дела: Ђорђевић и Андрејевић написали су веома повољне приказе, а Суботић је био уздржан. Његова уздржана оцена штампана је у Летопису Матице српске заједно са похвалама осталих двојице. И касније је дело изазивало критике због игре речима, патоса и понекад неспретног заплета, али, како бележе Свеске Матице српске, остало је живо.

Прво извођење било је у Српском народном позоришту у Новом Саду 30. јануара 1869. Према Свескама Матице српске, Антоније Хаџић приредио је текст за сцену, а музику је написао Аксентије Максимовић. Подела улога у Свескама наводи Димитрија Ружића као Максима, Николу Зорића као дужда и Ленку Хаџићеву као Анђелију, уз напомену да листа садржи очигледне грешке. Јован Ђорђевић је пре тога објаснио одлагање у писму Костићу: недостајали су добри говорници за тежак дијалог и одговарајући костими за млетачку властелу.

Београдско Народно позориште играло је комад 1870. У Новом Саду је остао на репертоару до Првог светског рата, често у свечаним приликама, а извођења се помињу и 1919. и 1951. Међу изведбама које наводе Свеске Матице српске последња је представа Народног позоришта у Београду од 25. априла 2000.

У представи из 2000, у режији Никите Миливојевића, адаптацију је урадио Слободан Стојановић, драматург је била Ивана Димић, сценограф Герослав Зарић, а музику је написао Зоран Ерић. Улоге су играли Борис Исаковић (Максим), Миодраг Кривокапић (Иво), Соња Јауковић (Јевросима), Данијела Угреновић (Анђелија), Драган Максимовић (млетачки дужд) и Дарко Томовић (Милош). У екипи су навођени и лектор и балетски ансамбл. Представа је била на програму 45. Стеријиног позорја 26. маја 2000; награде за њу на страници фестивала нису наведене.

Главни сценски захтеви произлазе из самог текста. Стих тражи добре говорнике, о чему је Ђорђевић писао већ 1869. Радња се смењује између Млетака и Зете, па сценографија и костими морају да разликују два света, а млетачка властела тражи одговарајуће костиме. Адаптатор се помиње и 1869. (Хаџић) и 2000. (Стојановић), што показује да се текст у обе прилике прилагођавао сцени.

Костић је остао најистакнутији представник српске романтичарске драме, а „Максим Црнојевић“ његово најпознатије драмско дело. Драма се и данас проучава: у плану предавања Филолошког факултета у Београду наведена су питања њеног односа према епској песми, трагичке мотивације, мита о Нарцису и Шекспира, уз радове Марте Фрајнд (1996), Снежане Самарџије (2001), Зорице Несторовић (2007) и Душана Михаиловића о Шекспиру и српској драми 19. века.

Најпознатији одјек драме је опера „Кнез од Зете“ Петра Коњовића, чији је либрето настао по Костићевој драми уз измене. Коњовић у први план ставља Иву, а не Максима. Прва верзија настала је у раздобљу 1906–1926, а завршна 1929–1939. Београдска праизведба 1929. одржана је под управом Ловре фон Матачића (према Свескама Матице српске 21. јуна 1929. у Народном позоришту), а опера је затим играна у Београду 1946, у Новом Саду 1966, па у Београду 1968. и 1989. Коњовић је завршетак померио у Млетке, где Максим и Анђелија гину, на шекспировски начин.

Постава из 1989, у режији Дејана Миладиновића и под диригентом Оскара Данона, вратила се Костићевом завршетку, у којем Максим убија Милоша, а затим себе. Филета је у њој уклоњен, а завршница доводи Иву, Јевросиму и хор покајника. Чланак о опери напомиње да ни та верзија није сама драма.