Maksim Crnojević

Delo je petočinska tragedija koju Kostić označava kao lirsku, u duhu lirske drame: pesnička, emotivno usmerena drama u stihu. Radnja smenjuje dva prostora. Prvi čin je u Mlecima, drugi u Zeti, treći opet sadrži mletačke scene, a peti je u Crnoj Gori. Raspored prati put svatova: dogovor, bolest, podmena, povratak.

Drama je sastavljena od kratkih, relativno samostalnih slika. To pokazuje Konjovićeva opera: za libreto on spaja po dva Kostićeva prizora (prvi i drugi u prvom činu, prvi i drugi u drugom činu), a izostavlja, između ostalog, Ivine razgovore s Jovanom i Nadanom i svadbene pripreme. Narodna pesma je osnova, ali se težište pomera: u pesmi se sukob vodi oko poklona, u drami oko neveste.

Drama je pisana jampskim stihom. U Sveskama Matice srpske navodi se da je Andrejević u svom prikazu istakao da je to prva srpska drama u jampskom stihu, suprotstavljena monotoniji narodnog stiha, i da se Kostiću pripisuje zasluga što je jampski deseterac učvrstio kao samostalan stih u srpskom pesništvu. Konjović je za operu zadržao Kostićev jampski stih i postavio ga u ritam govora.

Taj stih je bio težak za izvođenje već u vreme praizvedbe: Jovan Đorđević u pismu Kostiću obrazlaže odlaganje nedostatkom dobrih govornika za težak dijalog. Kritika je uz pohvale u drami nalazila igru rečima, patos i nespretan zaplet. Sam Kostić je, prema Sveskama, u prikazu jedne postavljene predstave pod pseudonimom pisao o mladosti autora i o jeziku, uz ocenu da je epski predložak najdragoceniji element tragedije.

Maksim je junak čija je lepota bila uslov da bude izabran, pa ga bolest lišava mesta u dogovoru koji je već sklopljen. Pad na kraju ne donosi spolja nametnuta kazna, već njegova procena: u Milošu vidi čoveka koji mu oduzima nevestu, a tek kada ga ubije shvata da je pogrešio. Takav pogrešan sud, hamartija, objašnjava zašto drama ostaje tragedija i pored uplitanja sudbine i uroka.

Ivo je lik sa dve strane: otac koji se ponosi sinom i vladar koji brak koristi kao političko sredstvo. Miloš je dvojnik koji preuzima Maksimovo mesto, a Anđelija je jedina koja ostaje živa i napušta Crnu Goru. Sveske Matice srpske postavljaju i pitanje da li je prijateljstvo Maksima i Miloša samo pokrivalo sukob koji se nije mogao izbeći.

U akademskom programu drama se vezuje za niz pitanja: odnos prema epskoj pesmi, tragička motivacija, pitanje da li je reč o istorijskoj drami ili o tragediji u užem smislu, mit o Narcisu i Kostićev odnos prema Šekspiru.

Sporni su i neki podaci. Prvo izvođenje u Srpskom narodnom pozorištu najčešće se vezuje za 30. januar 1869, a u pojedinim izvorima nalazi se i godina 1868. Podela uloga iz 1869. u literaturi sadrži očigledne nedoslednosti. Završetak opere drugačiji je od dramskog: kod Konjovića Maksim i Anđelija ginu u Mlecima, dok se u drami ubistvo i samoubistvo događaju u Crnoj Gori.

Laza Kostić je rođen u Kovilju 1841, a umro je u Beču 1910. Pravo je studirao u Pešti, gde je doktorirao 1866. „Maksima Crnojevića“ napisao je 1863, sa dvadeset dve godine, i poslao ga na konkurs Matice srpske; štampan je 1866. Bio je i prevodilac Šekspira, a Šekspira je počeo da prevodi kao mladić.

Hrvatska enciklopedija Kostića određuje kao najistaknutijeg predstavnika srpske romantizma u drami i vezuje delo za razdoblje njegovog najvećeg nacionalnog zanosa. Uz Đuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, bio je jedan od najvažnijih srpskih pesnika šezdesetih godina 19. veka.

Ivan Crnojević bio je gospodar Zete u drugoj polovini 15. veka, ali se delo ne oslanja na istoriju. Izvor je narodna pesma iz Vukove zbirke (Srpske narodne pjesme II, br. 89), u kojoj Ivo, da ne prekrši reč datu duždu, Mlečanima pokazuje zamenu za bolesnog sina. Kostić taj predložak pretvara u dramu s Mlecima i Zetom kao dvema scenama i daje mu političku dimenziju: brak je dogovor dve države.

Tročlana komisija Matice srpske podelila se oko dela: Đorđević i Andrejević napisali su veoma povoljne prikaze, a Subotić je bio uzdržan. Njegova uzdržana ocena štampana je u Letopisu Matice srpske zajedno sa pohvalama ostalih dvojice. I kasnije je delo izazivalo kritike zbog igre rečima, patosa i ponekad nespretnog zapleta, ali, kako beleže Sveske Matice srpske, ostalo je živo.

Prvo izvođenje bilo je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 30. januara 1869. Prema Sveskama Matice srpske, Antonije Hadžić priredio je tekst za scenu, a muziku je napisao Aksentije Maksimović. Podela uloga u Sveskama navodi Dimitrija Ružića kao Maksima, Nikolu Zorića kao dužda i Lenku Hadžićevu kao Anđeliju, uz napomenu da lista sadrži očigledne greške. Jovan Đorđević je pre toga objasnio odlaganje u pismu Kostiću: nedostajali su dobri govornici za težak dijalog i odgovarajući kostimi za mletačku vlastelu.

Beogradsko Narodno pozorište igralo je komad 1870. U Novom Sadu je ostao na repertoaru do Prvog svetskog rata, često u svečanim prilikama, a izvođenja se pominju i 1919. i 1951. Među izvedbama koje navode Sveske Matice srpske poslednja je predstava Narodnog pozorišta u Beogradu od 25. aprila 2000.

U predstavi iz 2000, u režiji Nikite Milivojevića, adaptaciju je uradio Slobodan Stojanović, dramaturg je bila Ivana Dimić, scenograf Geroslav Zarić, a muziku je napisao Zoran Erić. Uloge su igrali Boris Isaković (Maksim), Miodrag Krivokapić (Ivo), Sonja Jauković (Jevrosima), Danijela Ugrenović (Anđelija), Dragan Maksimović (mletački dužd) i Darko Tomović (Miloš). U ekipi su navođeni i lektor i baletski ansambl. Predstava je bila na programu 45. Sterijinog pozorja 26. maja 2000; nagrade za nju na stranici festivala nisu navedene.

Glavni scenski zahtevi proizlaze iz samog teksta. Stih traži dobre govornike, o čemu je Đorđević pisao već 1869. Radnja se smenjuje između Mletaka i Zete, pa scenografija i kostimi moraju da razlikuju dva sveta, a mletačka vlastela traži odgovarajuće kostime. Adaptator se pominje i 1869. (Hadžić) i 2000. (Stojanović), što pokazuje da se tekst u obe prilike prilagođavao sceni.

Kostić je ostao najistaknutiji predstavnik srpske romantičarske drame, a „Maksim Crnojević“ njegovo najpoznatije dramsko delo. Drama se i danas proučava: u planu predavanja Filološkog fakulteta u Beogradu navedena su pitanja njenog odnosa prema epskoj pesmi, tragičke motivacije, mita o Narcisu i Šekspira, uz radove Marte Frajnd (1996), Snežane Samardžije (2001), Zorice Nestorović (2007) i Dušana Mihailovića o Šekspiru i srpskoj drami 19. veka.

Najpoznatiji odjek drame je opera „Knez od Zete“ Petra Konjovića, čiji je libreto nastao po Kostićevoj drami uz izmene. Konjović u prvi plan stavlja Ivu, a ne Maksima. Prva verzija nastala je u razdoblju 1906–1926, a završna 1929–1939. Beogradska praizvedba 1929. održana je pod upravom Lovre fon Matačića (prema Sveskama Matice srpske 21. juna 1929. u Narodnom pozorištu), a opera je zatim igrana u Beogradu 1946, u Novom Sadu 1966, pa u Beogradu 1968. i 1989. Konjović je završetak pomerio u Mletke, gde Maksim i Anđelija ginu, na šekspirovski način.

Postava iz 1989, u režiji Dejana Miladinovića i pod dirigentom Oskara Danona, vratila se Kostićevom završetku, u kojem Maksim ubija Miloša, a zatim sebe. Fileta je u njoj uklonjen, a završnica dovodi Ivu, Jevrosimu i hor pokajnika. Članak o operi napominje da ni ta verzija nije sama drama.