Жабе

Комад има две јасно одвојене половине. У првој, до парабазе, Дионис путује: силази у Хад, прелази језеро, пролази капију и мења одела. Другу половину чини један велики агон, такмичење Есхила и Еурипида. Парабаза стоји између њих и подсећа да књижевна расправа има политички циљ.

Необично је што је агон померен иза парабазе, па комедија у другом делу добија озбиљнији тон него што је уобичајено у старој комедији. Радња има два хора: жабе, чија је песма саставни део путовања, и мисте, који чине главни хор и певају у парабази. Крај се враћа у комични регистар: Есхил одлази, Софокле добија трон, а политичари се позивају у Хад.

Дионис је централни комични лик: бог који се плаши, хвалише се лажним јунаштвом и стално мења одело. Ксантија је његов контраст, роб који боље разуме ситуацију и без устезања се подсмева господару. Подземни свет, од Харона и Еака до гостионичарки, црпи комику из мешања божанског и свакодневног: у Хаду се већ расправља о цени превоза и о неплаћеним векнама.

Есхил и Еурипид су приказани као карикатуре сопствених дела, а не као историјске личности. Есхил говори гломазним и громогласним речима, Еурипид је брз, подругљив и склон логичким замеркама. Обојица су важнији као гласови две поетике него као људи.

Језик комада непрестано прелази из дословног у пародијски. Аристофан цитира и преиначује стихове обојице трагичара, што је основа пародије: публика мора да препозна оригинал да би разумела шалу. Рефрени без значења, као што су „брекекекекс коакс коакс“ или имитација лире у Еурипидовим пародијама Есхила, делују као звучна комика.

Дионис и његов роб говоре разговорним, грубим језиком, а Есхил и Еурипид наизменично прелазе у сложене изразе трагедије. Хорске песме миста спајају религиозну свечаност и подсмех познатим Атињанима, па се у једној песми смењују молитва и шала.

Кенет Довер политичку и књижевну поруку комада своди на начело „старо је добро, ново лоше“. Други тумачи нагласак стављају на политику и читају комад као позив да се Алкибијад врати и да се грађанска права поврате обешчашћенима, а Чарлс Пол Сигал примећује да путовање и агон имају једнаку тежину у композицији. Дионисово колебање и чињеница да Аристофан Еурипида пародира тако добро да га очигледно добро познаје, упозоравају да једноставно тумачење није довољно.

Спорно је и колико озбиљно треба схватити политичку поруку. Парабаза садржи конкретан захтев, а завршетак поручује да град спасавају добри саветници, али комика ту не престаје: Дионис бира Есхила по личној жељи, а не по расуђивању. Које мерило заиста одлучује, текст не говори једнозначно.

Стара комедија: пролог са силаском у Хад, ход преко језера и хор жаба, парод хора миста, замене одела и проба бичевањем, парабаза, велики агон Есхила и Еурипида, одлука и завршна поворка

Комедија је изведена 405. п.н.е. на Ленејама, а Атина је била у последњим месецима Пелопонеског рата. Исте године код Егоспотама је изгубила флоту, а 404. п.н.е. предала се Спарти. Годину раније, 406. п.н.е., Атињани су победили код Аргинуса, а у парабази се помиње одлука да робови који су се борили у флоти добију грађанска права. Исте године умрли су и Еурипид и Софокле, па је Атина остала без два највећа трагичара.

Еурипид је последње године живота провео у Македонији и тамо умро. Аристофан га је исмевао и раније, нарочито у „Ахарњанима“ и „Тесмофоријазама“, али у „Жабама“ предмет шале постаје читав однос према трагедији. Есхил је умро у Сицилији педесетак година раније, па га комедија оживљава као човека претходног доба.

Комад припада старој комедији: хор има сопствене песме, обраћа се публици у парабази, а радња следи комичну замисао која се остварује до краја. Игра се на Ленејама, зимском празнику у част Диониса, на коме су се такмичиле комедије, а Дионис је заштитник позоришта, што даје његовом силаску у Хад посебан смисао.

Ослањање на мит о силаску у подземље значи да се Аристофан придружује традицији у којој јунаци, као Херакле или Орфеј, силазе по неког или нешто. Хор миста упућује на елеузинске мистерије, свечани обред у част богиње Деметре и Персефоне, па Хад није само казна, већ и место блажености за посвећене.

У античком позоришту нема промене декора у модерном смислу, па простор настаје речју и радњом: пут, Хераклова кућа, језеро, обала и Плутонова палата смењују се током представе. Како је решен прелазак преко језера, међу тумачима је спорно. Модерне поставке понекад користе праву воду, као Сондхајмов мјузикл изведен у базену 1974.

Хор жаба поставља посебан проблем: да ли су хористи били у костимима жаба у орхестри или су певали иза сцене, предмет је научних расправа. Хор миста, са бакљама и играма, захтева кореографију процесије и променљиве групе мушкараца и жена. У парабази се хор директно обраћа публици, па режија мора да одлучи колико остаје унутар радње.

Лавља кожа и буздован прелазе од Диониса на Ксантију и натраг, па режија мора да одреди тачан ритам замена: комика зависи од тога када публика зна ко је заиста бог, а ко роб. Реквизити агона, вага и кастањете, морају да остану прецизни, да не засене шта се мери.

Највећи проблем савремене режије је сатира на рачун личности и стихова које публика не познаје. Редитељи зато или додају објашњења, или замењују пар Есхил–Еурипид другим песницима, као Сондхајмов мјузикл, у ком их замењују Шо и Шекспир. Тако се очува структура такмичења, али се мења његов садржај.

„Жабе“ су цењене већ у антици. Према античком уводу, комад је био толико омиљен, нарочито због парабазе, да је поново изведен, а према савременим изворима то је једина Аристофанова комедија са таквом наградом. Аристофанови текстови су сачувани захваљујући школској употреби и преписивању у позној антици и Византији.

Као расправа о вредности песничких стилова, комад се сматра једним од најстаријих сачуваних текстова о књижевној критици и ранијим знаком грчког књижевног канона. Жанр расправе између двојице песника и тема „ко је бољи“ често се враћају у каснијој књижевности. На комад се позивају и Џејмс Џојс и Хоуп Мирлис, а навијачки поклич Универзитета Јејл, први пут јавно употребљен 1884, заснива се на рефрену жаба.

Најпознатија савремена адаптација је мјузикл „Жабе“ Берта Шевелава и Стивена Сондхајма. Изведен је 1974. у базену Универзитета Јејл, а међу извођачима су били Мерил Стрип и Сигорни Вивер; 2004. је, у ревидираној верзији Натана Лејна, приказан на Бродвеју. На хрватски је све комедије превео Коломан Рац (1947), а шест Младен Шкиљан (2000).