Лизистрата

Комедија прати уобичајену шему старе комедије: пролог са „великом идејом“ јунакиње, парод хора, агон са противником, епизоде и завршно славље. Необично је то што је хор подељен на два полухора, стараца и старица, који се боре све до краја, па се уједињење хора поклапа са мирењем двеју страна у радњи. Уместо уобичајене парабазе долазе две песме раздвојене разговором.

Радња има две половине. У првој се штрајк организује и брани: заклетва, заузимање Акропоља, туча хорова и расправа са пробулом. У другој се проверава издржљивост: жене дезертирају, Кинесија искушава Мирину, а мушкарци стижу до преговора. Смена масовних и интимних призора одржава ритам.

За разлику од већине Аристофанових јунака, који из своје замисли извлаче и лични добитак, Лизистрата делује за целу заједницу и више је организатор него пустолов. Стрпљива је, гипка у говору и сналажљива: решава свађу међу женама, побеђује пробула и поставља изасланике у ред. Остале жене су насупрот њој слабије: радо би се вратиле мужевима, па их она мора држати на окупу.

Мушкарци су смешни управо зато што не умеју да сакрију своје жеље: Кинесија, спартански гласник, изасланици. Комика не извире само из духовитих реченица, већ из тела и из ситуације у којој је мушка самоувереност изгубила тло под ногама.

Језик је отворен и еротски експлицитан, као у целој старој комедији, али је неодвојив од политичке теме: вулгарне шале и јавна расправа смењују се без осећаја прекида. Спартанци, међу њима Лампито и гласник, говоре дорским наречјем, којим Аристофан у атинском позоришту обележава њихов говор. Лизистратини говори су јасни, пуни практичних слика, и местимично попримају готово беседнички тон.

Хорске песме спајају подсмех и лиризам. Старци и старице размењују увреде у песми, а у завршници се њихови гласови стапају. Кроз текст се провлачи и пародија свечаних формула: заклетва, молитва и државни говор пребачени су у кухињски и спаваћи регистар.

Комедија се често чита као рани феминистички текст, али је то тумачење ограничено. Све улоге играли су мушкарци, а читав заплет почива на томе да је идеја о женској политичкој акцији апсурдна. Када мир наступи, жене се враћају у кућу, а преговоре воде изасланици. Зато многи тумачи комедију читају као фантазију о вођству, а не као програм.

Тумачи се не слажу ни око Аристофанових политичких намера. Једни у комедији виде искрен позив на мир, други савет да се Атина споразуме док још има шта да понуди. Спорно је и колико је мировни апел за публику био стварни политички предлог, а колико комична машта: оба читања могу се бранити текстом.

Стара комедија: пролог са заклетвом, парод двају полухорова, агон са пробулом, песме уместо парабазе, епизоде (дезертерство, Кинесија и Мирина), мировни преговори и завршно славље

Рат између Атине и Спарте трајао је од 431. п.н.е. Атинска експедиција на Сицилију (415–413. п.н.е.) завршила се катастрофалним поразом, а Спартанци су 413. утврдили Декелеју у Атици и тако отежали пољопривреду и снабдевање града. Атина је била исцрпљена и новчано и људски. Пробул, кога Аристофан приказује, представља тип државног саветника каквог је град, према Тукидиду, поставио после сицилијанског пораза. „Лизистрата“ је изведена почетком 411. п.н.е. на Ленејама, а исте године је у Атини на кратко преузела власт олигархија.

Комедија је део традиције старе комедије, атинске комедије петог века п.н.е. Аристотел је њено порекло тражио у комосу, весељачкој поворци са фалусним песмама. Комедије су се такмичиле на државним празницима у част Диониса: на Великим Дионисијама, где је комедија редовно приказивана од 487/486. п.н.е., и на Ленејама. Хор од двадесет четири члана учествује у радњи, а поред песама има и посебан део, парабазу, у којем се обраћа публици. Стална обележја су лична и политичка сатира, обсценост, фантастичан заплет и јунак који на крају стиже до жељеног циља. Најважнији супарници Аристофана били су Кратин и Еуполид, али су њихова дела сачувана само у одломцима. Тако је Аристофан једини песник старе комедије чији су комади сачувани у целини, и то једанаест од четрдесетак. „Лизистрата“ припада његовим „мировним“ комедијама, уз „Ахарњане“ (425. п.н.е.) и „Мир“ (421. п.н.е.).

Атинске жене нису имале политичка права, а њихова улога у јавном животу била је углавном верска. Комедија зато из њиховог положаја може да извуче необичан заплет. У истој години Аристофан је извео и „Тесмофоријазе“, чији су главни ликови такође жене, па се ове две комедије често посматрају заједно.

Спартанке су у грчкој представи важиле за снажне и телесно вежбане жене, па их Атињанке у комедији са чуђењем хвале. Лампито је Лизистратин најважнији савезник управо зато што јој омогућује да штрајк постане заједнички подухват оба супарничка града, а не само атинска ствар.

У Атини петог века све улоге играли су мушкарци. Женске ликове играли су у дугим туникама, а мушки ликови носили су комичне костиме са набијеним телом и великим кожним фалусом, па је еротска шала била физички видљива. Хор од двадесет четири члана подељен је на два дела, што захтева јасну кореографију тучње, воде и ватре. Простор је једноставан: капија Акропоља кроз коју жене излазе и улазе, пред њом сцена на којој се воде расправе.

Данашња режија суочава се са неколико проблема. Први је обсценост: шале које су у антици припадале светковини у модерном позоришту лако постају вулгарне или губе ефекат. Други је однос према женама: ако се у „Лизистрати“ види само „рат полова“, нестаје политичка тема, а ако се умањи комика, нестаје комедија. Трећи је завршна фигура Помирења, коју савремене поставке решавају различито, једне је шале ради пренагласе, друге замењују сликом или песмом.

Новије поставке често померају радњу у савремени контекст. Ријечко Хрватско народно казалиште Ивана пл. Зајца извело је 2010. поставку у режији Роберта Алфелдија са радњом смештеном у Хрватски сабор. На 68. Сплитском лету, 2022, Паоло Мађели је режирао поставку по мотивима Аристофана, Хомера, Предрага Луција и Мате Матишића. У Грачаници је 2022. изведена драматизација Бобана Скерлића под насловом „Она која распушта војске“. Све три потврђују да је заплет довољно отворен за нове политичке околности.

„Лизистрата“ је постала симбол женског отпора ратовању. Најпознатија акција је „Лизистрата пројекат“: 3. марта 2003, у јеку кризе око разоружања Ирака, у многим местима широм света одржана су јавна читања комедије као мирољубив протест. Од тада се комад често враћа на сцену у време ратних криза.

Многи позоришни и музички стваралци радили су по њеном узору. Паул Линке је 1902. написао оперету, Рихард Мохаупт балет (1941), а Микис Теодоракис оперу (2001). Марк Адамо је 2005. написао оперу за Хјустонску велику оперу, мјузикл „Лизистрата Џоунс“ изведен је 2011, а Спајк Ли је 2015. у филму „Чи-Рак“ пренео заплет у Чикаго. Лондонска поставка из 1910. у Малом позоришту у Аделфију, са Гертруд Кингстон у насловној улози, показује да комад има дугу сценску традицију и ван Грчке.

У науци је „Лизистрата“ предмет расправе о положају жена у антици и о односу комедије и политике. У настави је редован пример старе комедије, а у позоришту се враћа кад год друштво поново поставља питање мира и улоге оних који не одлучују о рату, али сносе његове последице.