Celina kojoj delo pripada
Tebanske drame
Ciklus (nije prava trilogija) · oko 442–401. p.n.e.
Sačuvano u celini: 3 od 3
- 1. po radnjiCar EdipSačuvanonapisan kao drugi
- 2. po radnjiEdip na KolonuSačuvanonapisan poslednji; izveden posle pesnikove smrti, 401. p.n.e.
- 3. po radnjiAntigonaSačuvanonapisana kao prvaOvo delo
Tri drame o Tebanskom mitu, sve u potpunosti sačuvane, ali nastale nezavisno jedna od druge. Sofokle ih nije napisao kao trilogiju: nisu pisane ni izvedene u isto vreme, već u razmaku od tri i po decenije. Ovde su poređane po hodu radnje, a po nastanku je redosled: „Antigona“ (oko 442. p.n.e.), „Car Edip“ (desetak godina kasnije) i „Edip na Kolonu“ (oko 405. p.n.e., izveden posle pesnikove smrti). Zato u priči postoje i manje neusaglašenosti.
Izvor: Enciklopedija.com: Tebanske drame, Enciklopedija Britanika: Sofokle, drame, Hrvatska enciklopedija: Sofokle
Fabula
Prolog
Radnja se odvija u Tebi, pred kraljevskom palatom, rano ujutru posle povlačenja argivske vojske. Vojsku je na grad doveo prognani Polinik da bi oteo presto od brata Eteokla, a dvojica braće poginula su jedan od drugog. Njihovi roditelji, Edip i Jokasta, više nisu živi, pa su od porodice ostale samo dve sestre. Antigona zove Ismenu pred palatu da joj nasamo saopšti vest: novi vladar Kreont, njihov ujak, naredio je da se Eteokle sahrani sa svim počastima, a da Polinik, proglašen za izdajnika, ostane nepokopan i neoplakan, kao plen pticama i psima. Ko prekrši naredbu, biće javno kamenovan.
Antigona je odlučila da brata sahrani i traži od sestre da joj pomogne. Ismena odbija: podseća na strašnu sudbinu njihovih roditelja i braće, kaže da su žene i da ne mogu da se suprotstave muškarcima i vlasti. Antigona joj odgovara da je više neće ni moliti, da će sama učiniti svoju dužnost, pa makar zbog toga stradala, i da će mrtvima morati da ugađa duže nego živima. Ismena obećava da će tajnu čuvati, a Antigona odvraća da će je više prezirati ako ćuti nego ako sve objavi.
Parod i prva epizoda
Ulazi hor tebanskih staraca, koji čine gradski savet. Peva o pobedi nad argivskom vojskom i poziva na slavlje koje će, uz Dionisa, zaštitnika Tebe, trajati cele noći. Zatim Kreont izlaže starcima načela svoje vladavine: dobro grada je iznad ličnih veza, ko više ceni prijatelja nego otadžbinu nije dostojan vlasti, a neprijatelj grada ne može biti ničiji prijatelj. U skladu s tim ponavlja svoju odluku o dvojici pokojnika. Hor mu ne protivreči, već kaže da Kreont ima pravo da takvu odluku donese.
Tada dolazi uplašeni stražar i javlja da je neko noću bacio na Polinikovo telo tanak sloj zemlje i obavio potrebne obrede. Nema traga lopate ni točkova, a počinilac nije viđen. Hor se pita nije li to delo bogova, što Kreont žestoko odbacuje: bogovi ne bi odlikovali čoveka koji je došao da spali njihove hramove. On sumnja da su stražari potplaćeni i preti im smrću ako ne dovedu krivca. U prvom stasimonu hor peva o čoveku, čudesnom biću koje savlađuje more, zemlju i životinje, izmišlja govor i zakone, ali ne može da izbegne smrt, i završava izjavom da se neće družiti s onim ko se odvaži na nedelo.
Druga epizoda
Stražar se vraća i dovodi Antigonu. Priča da su skinuli zemlju sa tela i seli da motre, a da su u podne, usred prašnjave vihure, videli devojku kako uz jauk, nalik ptici čije je gnezdo opljačkano, ponovo posipa telo i prinosi obredno izlivanje. Antigona ne poriče. Pred Kreontom izjavljuje da je znala za njegovu naredbu, ali da je nije objavio ni Zevs ni pravda koja živi među bogovima podzemlja, i da odredba smrtnika ne može da poništi nepisane i nepromenjive zakone bogova. Smrt joj nije kazna, nego dobitak, a groznije bi joj bilo da je brata ostavila bez groba. Kreont u tome vidi drskost i bunt i ne želi da ga žena nadvlada.
Dolazi i Ismena. Kreont sumnja da je i ona učestvovala, pa se Ismena optužuje da bi umrla sa sestrom. Antigona to odbija: Ismena se nije pridružila činu i ne može da prisvoji zaslugu. Ismena pita Kreonta hoće li ubiti nevestu svog sina, a on odgovara da postoje i druge njive za oranje. Obe sestre bivaju odvedene u palatu. Hor u drugom stasimonu peva o prokletstvu koje se iz kolena u koleno sručuje na Edipovu kuću.
Treća epizoda
Stupa Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik, i najpre izjavljuje da će slušati oca. Kreont ga poučava da se vladaru mora bezuslovno pokoravati, da nema goreg zla od bezvlašća i da nije vredno radi žene izgubiti razum. Hemon oprezno odgovara da grad tajno žali Antigonu i misli da ona zaslužuje čast, jer nije dala da joj brat leži bez groba. Savetuje ocu da ne drži svoju misao za jedinu ispravnu i da popusti, kao što se drvo savija pred bujicom, a mornar otpušta jedro da se lađa ne prevrne.
Kreont odbija da ga sluša: zar će se u starosti učiti od dečaka? Rasprava prerasta u svađu. Kreont grad shvata kao vlasništvo vladara, a Hemon mu odgovara da bi sam vladao dobro samo u pustinji. Kada Kreont nazove sina robom žene i kaže da je Antigona neće oženiti dok je živa, Hemon nagoveštava da njena smrt neće biti jedina i odlazi, rekavši ocu da ga više neće videti. Kreont odlučuje da poštedi Ismenu, a da Antigonu zatvori živu u kamenu pećinu sa malo hrane, da bi grad izbegao skrnavljenje. Neka se tamo moli Hadu, jedinom bogu koji joj je važan. Hor u trećem stasimonu peva o Erosu, nepobedivoj sili ljubavi.
Četvrta epizoda
Stražari izvode Antigonu. Ona se oprašta od svetlosti dana, žali što neće imati ni svadbu ni decu i kaže da će je u podzemlju dočekati Aheron kao mladoženja. Hor joj odgovara suzdržano: odlazi slavna i po sopstvenom zakonu, ali je previše drsko udarila o presto pravde i tako otplaćuje očevu krivicu. Antigona to shvata kao podsmeh. Kreont nestrpljivo naređuje da se odvede. Pred odlazak ona još jednom brani svoj čin: ako bogovi odobravaju njenu odluku, to će uvideti među mrtvima, a ako greši, neka njeni tužitelji ne pretrpe više nego što su oni njoj naneli. U odlomku oko kog se filolozi spore ona dodaje da ne bi prekršila zakon ni za muža ni za dete, ali za brata jeste, jer se sa mrtvim roditeljima novi brat ne može dobiti.
Hor u četvrtom stasimonu peva o mitskim ličnostima, Danaji, Likurgu i Kleopatri, koje je sudbina zatvorila ili zatočila, i o moći koja se ne može izbeći.
Peta epizoda
Slepi prorok Tiresija, koga vodi dečak, upozorava Kreonta: iz ptičjeg leta i neuspelih žrtava vidi da su bogovi razgnevljeni, jer su oltari i ognjišta grada puni mesa Polinikovog leša koje su doneli psi i ptice. Poziva kralja da popusti pred mrtvim i ne ubija ga ponovo. Kreont ga optužuje da radi za novac. Tada mu Tiresija najavljuje da će, pre nego što sunce mnogo puta obiđe krug, dati mrtvaca iz sopstvene utrobe za mrtvace, jer je živu dušu poslao pod zemlju, a mrtvo telo zadržao iznad nje, i da će ga mrzeti susedni gradovi. Prorok odlazi.
Hor podseća Kreonta da Tiresija nikad nije slagao. Uplašen, Kreont pita šta da čini, a korifej mu savetuje da oslobodi devojku i sahrani Polinika. On popušta i odlazi sa slugama da to lično izvrši. Hor u petom stasimonu priziva Dionisa da svojim dolaskom isceli grad.
Eksod
Glasnik javlja horu da je Hemon mrtav. Iz palate izlazi Euridika, Kreontova žena, i traži da čuje sve. Glasnik priča da su sa Kreontom najpre oprali i spalili Polinikovo telo i podigli humku, a zatim krenuli ka pećini. Iz grobnice se čuo jauk i Kreont je prepoznao Hemonov glas. Unutra su zatekli Antigonu obešenu o zavoj od platna, a Hemona kako je grli i naricalje zbog oca i izgubljene neveste. Kada ga je Kreont pozvao da izađe, Hemon ga je popljuvao i potegao mač; Kreont se izmakao, pa se Hemon nabo na sopstveni mač i, umirući, zagrlio Antigonu. Euridika u tišini odlazi u palatu.
Kreont ulazi noseći Hemonovo telo i okrivljuje sebe za sve. Drugi glasnik javlja da se Euridika ubila kraj oltara oštrim oružjem i da je, pre smrti, oplakala Hemona i ranije poginulog Megareja i proklela muža kao ubicu svojih sinova. Slomljen, Kreont traži da ga odvedu i priznaje da ne zna kuda da pogleda, jer mu se sve ruši iz ruku. Hor završava mišlju da je razboritost prvi uslov sreće, da se bogovi ne smeju vređati i da ohole reči kroz teške udarce uče mudrosti tek u starosti.
Lica
Antigona
Edipova kći i Hemonova verenica; svesno krši kraljevu zabranu da bi sahranila brata i pristaje da za to umre
Ismena
Antigonina sestra; iz straha i osećaja nemoći odbija da joj pomogne, ali se u jednom trenutku nudi da snosi kaznu
Kreont
Jokastin brat i novi kralj Tebe; brani autoritet države i odbacuje svaki savet, dok ne izgubi porodicu
Hemon
Kreontov sin i Antigonin verenik; pokušava da oca pridobije razlozima, a kada ne uspe, odlazi u smrt
Euridika
Kreontova žena i Hemonova majka; o smrti sina saznaje u eksodu i ubija se, proklinjući muža
Tiresija
slepi tebanski prorok; upozorava Kreonta da bogovi odbacuju žrtve i najavljuje mu gubitak deteta
Stražar
vojnik koga je Kreont postavio da čuva telo; prvi javlja da je leš posut zemljom, a kasnije dovodi Antigonu
Hor tebanskih staraca
gradski savet; najpre podržava Kreonta iz poslušnosti, a kasnije pokazuje strah i podstiče ga da popusti
Glasnici
prvi javlja Hemonovu smrt i njene okolnosti, drugi Euridikino samoubistvo
Polinik i Eteokle
Antigonina i Ismenina braća, poginula jedan od drugog; na sceni se ne pojavljuju, ali oko njih se vodi sukob
Analiza
Ključne teme
Nepisani zakoni i zakon države
Antigona odbija da Kreontovu naredbu smatra obavezujućom kao zakone bogova, koje niko od smrtnika nije napisao i koji se ne mogu ukinuti. Kreont, naprotiv, smatra da je dobro ono što čuva grad i da se javni red zasniva na poslušnosti. Drama ne svodi sukob na jednostavnu formulu: obe pozicije iznose se snažnim argumentima, a posledice pokazuju šta znači svaka od njih kada se dovede do kraja.
Dužnost prema porodici i dužnost prema gradu
Kreont ljude deli na prijatelje i neprijatelje države, dok Antigona kaže da je rođena da deli ljubav, a ne mržnju. Za nju Polinik ostaje brat bez obzira na to što je ratovao protiv grada. Hegel je u ovom sukobu video dva opravdana, ali jednostrana principa, porodični i državni, i time odredio jedan od glavnih pravaca tumačenja.
Moć i nespremnost na savet
Kreont redom odbija svakog savetnika: hor, Hemona, Tiresiju, i u svakom prigovoru vidi sumnju u svoju vlast ili podmićenost. Njegova upornost je oblik hibrisa: vlast koja ne trpi sumnju najzad pogađa i samog vladara, i to kroz najbliže. Zaokret nastaje tek kada je nesreća već pokrenuta.
Muško i žensko u javnom prostoru
Kreont više puta ističe da ne sme biti pobeđen od žene i da se muškarci ne smeju prepustiti ženskoj volji. Ismena upozorava da žene ne mogu da se bore protiv muškaraca, dok Antigona istupa javno i sama preuzima odgovornost za svoj čin. Drama ovaj sukob postavlja kao deo spora o vlasti, a ne nudi jedno jedino tumačenje.
Smrt, sahrana i poštovanje mrtvih
Antigona ističe da se mrtvima duguje duže nego živima. Tiresija upozorava da je nepokopano telo oskrnavilo oltare i da bogovi odbijaju žrtve. Pogreb se tako pokazuje kao pitanje koje prevazilazi ličnu tugu i tiče se odnosa zajednice i božanskog.
Uvid koji dolazi prekasno
Kreont spoznaje svoju grešku tek kada mu je prorok predoči, i tada nema načina da je ispravi. Slepi Tiresija vidi više od kralja koji gleda. Kreontova greška uklapa se u pojam hamartije: ona proizlazi iz pogrešne procene, a ne iz zlobe, i zato njegov pad deluje kao tragičan, a ne kao zaslužena kazna.
Simboli i motivi
Prašina na telu
Šaka zemlje na Polinikovom telu dovoljna je da se obred simbolično izvrši. Taj mali gest, koji Antigona ponavlja posle uklanjanja zemlje, suprotstavlja se čitavom aparatu državne zabrane.
Nepokopano telo, ptice i psi
Lešu je uskraćeno ono što pripada svakom mrtvom čoveku, pa on postaje izvor skrnavljenja za čitav grad. Meso sa tela na oltarima pokazuje da je veza grada i bogova prekinuta.
Pećina kao bračna odaja
Antigona u oproštajnoj pesmi govori da će je u podzemlju dočekati Aheron kao mladoženja. Pećina u kojoj umire, i u kojoj za njom umire i Hemon, postaje mračna zamena za svadbenu odaju koju nikad neće imati.
Slepilo i vid
Slepi Tiresija vidi budućnost, dok Kreont, koji vidi, ne vidi posledice svojih postupaka. Antigona se oprašta od svetlosti dana, a u pozadini je Edipovo samooslepljenje, deo porodične prošlosti na koju drama stalno podseća.
Lađa i drvo
Kreont državi daje sliku lađe koja ostaje uspravna dok se njome čvrsto upravlja. Hemon tu sliku okreće protiv njega: lađa čija se jedra ne otpuštaju prevrgne se, a drvo koje se ne savija bujica iščupa.
Kompozicija i struktura
Drama ima gotovo simetričnu gradnju. Posle prologa i paroda, u prvoj polovini pokretač radnje je Antigona: ona odlučuje, deluje i biva uhvaćena, a Kreont joj odgovara. Rasprava u drugoj epizodi, klasičan agon, suočava dva shvatanja prava. U drugoj polovini inicijativu preuzimaju događaji na koje Kreont samo reaguje: Hemonov prigovor, Tiresijino upozorenje i vesti glasnika. U poslednjoj trećini drame Antigone više nema na sceni, a ipak njena sudbina određuje sve što sledi.
Epizode razdvajaju horske pesme, stasimoni, koje dopunjavaju scenu mitskom ili etičkom pozadinom, često uz ironično opovrgavanje onoga što je upravo rečeno. Preokret nastaje kada Kreont pod pritiskom proroka menja odluku, ali prekasno. Najvažniji događaji, Antigonino obešenje, Hemonova i Euridikina smrt, ne prikazuju se, već ih, po antičkoj konvenciji, prepričavaju glasnici. Radnja je sabijena u kratko vreme i stalno smeštena pred palatom.
Likovi
Ni Antigona ni Kreont nisu jednodimenzionalni. Antigona je nepokolebljiva i spremna na smrt, ali i tvrda prema sestri i sklona da svoju stvar vidi kao jednom zauvek rešenu. Njena odluka je samosvesna: hor kaže da u smrt odlazi „po sopstvenom zakonu”, a ona sama bira da umre. Kreont na početku iznosi načela koja zvuče razumno: grad je iznad ličnih veza, a državni neprijatelj ne može biti poštovan kao prijatelj. Njegova krivica nije u tome što voli red, već što to načelo proširuje na postupak koji vređa bogove i što ne prihvata nikakav prigovor.
Ismena pokazuje čoveka koji uviđa nepravdu, ali ne nalazi snage da deluje. Hemon je najbliži ravnoteži između oca i veresnice: govori uzdržano i u ime grada, a njegova replika da će Antigonina smrt odneti još nekoga pokazuje koliko mu je stalo. Hor tebanskih staraca ne zastupa jednu poziciju: prati Kreonta iz dužnosti, zatim postaje rezervisan i na kraju ga podstiče da popusti.
Jezik i stil
Sofokle gradi dramu na retoričkim dvobojima, u kojima se dugi govori smenjuju sa kratkim replikama, stih za stih, i na gustoj tragičnoj ironiji. Kreontova pretnja onome ko prekrši naredbu okreće se protiv njega samog, a njegova pohvala poslušnosti postaje mera njegove sopstvene propasti. Ključne reči su „prijatelj” i „neprijatelj”, „zakon” i „čast”, a njihovo značenje se na sceni stalno pomera: Kreont pod prijateljem podrazumeva građanina koji služi gradu, Antigona onoga koga voli.
Lirski delovi, od kojih je najpoznatija prva horska pesma o čoveku, spajaju divljenje ljudskoj moći sa opominjućim tonom. Antigonin oproštajni jad u četvrtoj epizodi peva se u višem, lirskom registru, a Kreontovi govori, u početku suhi i pravni, u eksodu se raspadaju u kratke uzvike. Jezik likova tako prati njihov unutrašnji put.
Tumačenja i sporna pitanja
Najuticajnije je Hegelovo tumačenje: u drami se sukobljavaju dve etičke sile, porodična dužnost i državni zakon, od kojih je svaka u pravu, ali je svaka jednostrana. Protiv njega se ističe da drama ne postavlja obe strane u ravnotežu: Hemon, hor, Tiresija i bogovi, o kojima se govori na sceni, na kraju staju protiv Kreonta. Novija politička i feministička čitanja u Antigoni vide i spor o tome ko ima pravo da govori i deluje u javnom prostoru.
Među spornim pitanjima je zašto Antigona, pošto je telo već posuto zemljom, dolazi drugi put i ponavlja obred. Sporno je i mesto u četvrtoj epizodi gde ona tvrdi da ne bi za muža ili dete učinila isto što i za brata; Aristotel ga navodi u Retorici, ali ga deo filologa smatra kasnijim umetkom. Raspravlja se i o prirodi Kreontove greške: da li je ona u oholosti ili u pogrešnoj proceni. Najzad, sporno je ko je glavni lik: Antigona nosi naslov i prvu polovinu drame, a Kreont drugu polovinu i tragičan pad, pa se oba tumačenja brane.
Struktura
Prolog, parod, pet epizoda razdvojenih stasimonima i eksod; radnja se odvija u kratkom vremenskom rasponu, najčešće shvaćenom kao jedan dan
Istorijski i književni kontekst
Priča o Edipovoj kući deo je tebanskog mita: Edipovi sinovi, Eteokle i Polinik, sporili su se oko prestola, a argivska vojska sa sedmoricom vođa napala je Tebu. Tim događajima Eshil je posvetio Sedmoricu protiv Tebe (467. p.n.e.), čiji se završetak, u kome se najavljuje zabrana sahrane Polinika i pojavljuje Antigona, danas često smatra kasnijim dodatkom. Euripid je ovaj motiv obradio u Feničankama i u izgubljenoj Antigoni. Sofoklova verzija najpoznatija je i najuticajnija.
„Antigona” je najstarija od tri sačuvane Sofoklove drame o tebanskoj porodici, iako se njena radnja u mitu nalazi na kraju. Napisana je oko 442–440. p.n.e. i izvedena, verovatno, na Velikim Dionisijama u Atini. Car Edip nastaje decenijama kasnije, a Edip na Kolonu izveden je posmrtno, 401. p.n.e. Tri drame nisu pisane kao celina, pa se u pojedinostima ne slažu, a od prve do poslednje deli ih gotovo četiri decenije.
Predanje koje potiče iz antike, preneto u starim uvodnim napomenama uz dramu, vezuje Sofoklov izbor među deset stratega 441/440. p.n.e. za uspeh Antigone; zatim je usledio pohod na Samos. Taj podatak ne mora biti sasvim tačan, ali pokazuje da su savremenici drami pridavali političku težinu.
U atinskoj kulturi sahrana je bila osnovna obaveza prema porodici i prema bogovima, a istovremeno, prema antičkim svedočanstvima, izdajnici nisu smeli biti sahranjeni u atičkoj zemlji. Zato Kreontova odluka nije puka samovolja: ona se oslanja na postojeću praksu. Drama ispituje šta se događa kada se ta praksa primeni na člana porodice. Rasprave o odnosu zakona, običaja i prirode bile su u Atini žive i u vreme nastanka drame.
Na sceni
Antigona je pisana za Dionisovo pozorište u Atini. Uloge su igrala trojica glumaca, sa maskama, a hor od petnaest članova, prema predanju, nalazio se u orhestri pred fasadom palate. Najstrašniji događaji se ne prikazuju, pa svu težinu nose reč i reakcije prisutnih na sceni. Dugo se raspravlja da li je protagonista u prvoj postavi igrao Antigonu ili Kreonta, jer podela uloga nije sačuvana.
Centralni režijski problem je Kreont. Ako se igra kao tiranin od početka, nestaje napetost argumenata i drama postaje jednostavna borba dobra i zla. Ako se igra kao čovek koji brani poredak posle rata, njegov pad postaje tragičniji. Najsnažnija rešenja prate obojicu kao ravnopravne aktere, i Antigonu kao čoveka, a ne samo kao simbol.
Hor tebanskih staraca menja stav od podrške kralju do straha pred njegovom odlukom, pa se najsigurnije radi kao grupa sa unutrašnjim razlikama. Režije su ih prikazivale i kao saveznike režima i kao uplašenu skupštinu. Antigonin završni izlazak, hod u grobnicu, zahteva prostor u kome publika oseća da gleda živo ljudsko biće koje se oprašta od svetlosti. Ismena, Hemon i Euridika, iako manje uloge, mere cenu Kreontove odluke svako na svoj način i ne smeju biti svedeni na sporedne.
Nasleđe i recepcija
Drama je od antike smatrana jednim od vrhunaca tragedije. Hegel ju je cenio kao jedno od najsavršenijih umetničkih dela. Helderlinov nemački prevod iz početka devetnaestog veka snažno je uticao na kasnija tumačenja, a Mendelsonova muzika za horske delove (1841) i opere Artura Honegera (1927) i Karla Orfa (1949) pokazuju koliko je drama privlačila i kompozitore.
U dvadesetom veku Antigona postaje simbol otpora vlasti. Žan Anuj je 1944, za vreme nemačke okupacije Francuske, napisao sopstvenu, sažetiju verziju, namerno dvosmislenu: i Antigona i Kreont govore ubedljivo, pa su je različiti gledaoci čitali na različite načine. Bertolt Breht je 1948. preradio Helderlinov prevod kao „Model Antigone 1948.” Atol Fugard i njegovi saradnici su u drami Ostrvo (1973) prikazali zatvorenike u južnoafričkom zatvoru koji pripremaju scenu iz Antigone, a Sejmus Hini je u drami Sahrana u Tebi preneo priču u savremeni jezik.
U nauci i filozofiji Antigona je stalni predmet rasprave: Džordž Stajner je pratio njenu evropsku recepciju u knjizi Antigone (1984), a Džudit Batler je u knjizi Antigonina tvrdnja (2000) preispitala odnos porodice, pola i državne vlasti. U nastavi prava i etike drama služi kao uvodni primer sukoba prirodnog i pozitivnog prava. Redovno se čita i postavlja i na pozornicama ovog regiona, kao drama o državi i pojedincu.
Produkcije i adaptacije
Arhiva produkcija za ovo delo se još dopunjuje; u nju ulaze samo podaci sa proverljivim izvorom. Imate program, fotografije ili snimak predstave „Antigona“? Pošaljite ih na info@kulturnielement.org uz podatak o izvoru i upisaćemo ih u arhivu.
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- Hrvatska enciklopedija: Antigonavarijante mita, Euripidova izgubljena Antigona, Hegelova ocena i kasnija obrada motiva · enciklopedija.hr
- Sofokle, Tebanske drame (Car Edip, Edip na Kolonu, Antigona), prevod Frensisa Stora, Projekat Gutenbergdostupan integralni tekst drame na engleskom; stranica otvorena radi provere dostupnosti · gutenberg.org
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.
