Elektra

Radnja je sabijena u jedan dan i smeštena pred palatom. Orest je prisutan u prologu, zatim se pojavljuje tek u četvrtom epizodu, pa čitava sredina drame pripada Elektri i njenim susretima sa horom, sestrom i majkom. Svaka scena pokazuje drugi vid njenog položaja: među ženama iz grada, prema popustljivoj sestri, prema majci i, najzad, u očaju zbog lažne vesti.

Prepoznavanje je odloženo. Orest je već u prvoj sceni blizu palate, ali se Elektri otkriva tek pošto lažna vest dovede njen očaj do krajnosti. Ubistvo Klitemnestre se ne prikazuje, već se čuju samo njeni jauci, a Egistova smrt nije prikazana ni prepričana: drama se završava pre toga.

Elektra je središnji lik, gotovo stalno prisutan, a njen karakter je jednolik u najboljem smislu reči: nije spremna ni na kakav kompromis. Sofokle je suprotstavlja Hrisotemidi, koja govori zdravim razumom, i Klitemnestri, koja govori o pravu i sopstvenoj pravdi. Ti parovi ne služe samo kontrastu: svaki pokazuje da Elektrino stanovište nije jedino moguće.

Orest je u ovoj drami manje psihološki razrađen. On deluje po nalogu i nije opterećen pitanjem krvne krivice. Klitemnestra nije prikazana kao jednodimenzionalno zla: u sceni nakon lažne vesti priznaje da je biti majka teško, pa ipak se raduje što je opasnost prošla.

Važan deo drame čine duge lirske jadikovke, u kojima Elektra kroz ritam i ponavljanje izražava beskrajnost žalosti. Nasuprot njima, scene rasprave, naročito sa majkom, vode se u oštrim, argumentovanim govorima. Lirski i dijaloški registri se smenjuju i daju drami dinamiku.

Urna i lažna vest grade dramsku ironiju: publika zna da je Orest živ, pa svaku Elektrinu reč o njegovoj smrti čuje dvostruko. Jezik je često pravnički, pun reči pravde, dužnosti i časti, a Elektra ga koristi kao oružje protiv majke.

Najčešće se raspravlja o moralnom značenju kraja. Sofokle, za razliku od Eshila, ne prikazuje Oresta kao progonjenog Erinijama, niti sud zbog ubistva majke, pa se postavlja pitanje da li drama osvetu potvrđuje ili je samo izlaže bez komentara. Hor pozdravlja oslobođenje kuće Atrida, ali o posledicama matricida drama ne govori.

Sporno je i kako treba razumeti Elektru. Jedni u njoj vide uzor vernosti ocu i nepokolebljive volje, drugi ogorčenost koja gubi svaku meru. Drama ne daje jednostavan odgovor, već pokazuje oba lica tog lika. Redosled Sofoklove i Euripidove drame nije sigurno utvrđen, pa je teško reći koja od njih odgovara na drugu.

Prolog, parod u obliku komosa, četiri epizoda razdvojene stasimonima i eksod; podela na epizode razlikuje se po izdanjima

Priča o Agamemnonu, Klitemnestri i njihovoj deci deo je predanja o Atridima. U Odiseji se Orestova osveta nad Egistom više puta navodi kao uzor. Eshil je 458. p.n.e. u trilogiji Orestija obradio istu priču u Hoeforama, srednjem delu trilogije. Euripid je napisao sopstvenu Elektru, u kojoj je Elektra udata za seljaka, a koja se obično datuje u 410-e godine p.n.e., verovatno pre 413. Sofokle je tu priču ponovo oblikovao i postavio Elektru u središte radnje.

Datum izvođenja Sofoklove Elektre nije poznat. Džeb je predlagao period oko 420–414. p.n.e., dok naučnici na osnovu sličnosti u stilu sa Filoktetom (409. p.n.e.) i Edipom na Kolonu dramu uglavnom smeštaju u kasni deo Sofoklove karijere. Zbog toga se godina za ovu dramu navodi samo približno.

Drama počiva na starom shvatanju da ubistvo rođaka mora da bude osvećeno, i da osvetu može da zahteva i bog. Orestov nalog iz Delfa daje osveti religiozno opravdanje. Istovremeno, Klitemnestrino ubistvo muža predstavlja kršenje druge obaveze, one prema bračnom domu, a ona sama svoj čin pravda prethodnim žrtvovanjem kćeri. Drama ovu mrežu obaveza ne rešava, već je pokazuje.

Radnja se odvija na jednom mestu, pred palatom Atrida, pa se događaji u kući prenose zvukom i pričom. Najosetljivija je scena ubistva Klitemnestre: publika vidi samo Elektru pred vratima i čuje jauke iz kuće. Elektrin uzvik da Orest udari još jednom, ako može, mora da deluje istovremeno kao podstrek i kao ono što osvetu čini strašnom, a to režiji ostavlja težak zadatak.

Uloga Elektre je ogromna i zahtevna: ona je na sceni od paroda do kraja, a mora da obuhvati jadikovku, raspravu, očaj i radost. Režije često postavljaju pitanje da li je igrati kao žrtvu ili kao opasnu, gotovo neumoljivu figuru. Hrisotemida, Klitemnestra i Egist moraju da budu uverljivi, tako da Elektrin stav ne izgleda kao jedini mogući.

Najpoznatija novija postavka je adaptacija En Karson u režiji Danijela Fiša sa Bri Larson u naslovnoj ulozi, koja je 2025. prikazana u Brajtonu i Londonu. Štrausova opera, koja se oslanja na Sofokla preko Hofmanstala, postavljena je 2019. u HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci.

Elektra je, zahvaljujući Eshilu, Sofoklu i Euripidu, jedan od najpoznatijih ženskih likova antičke tragedije, a Hrvatska enciklopedija je naziva oličenjem pravedne osvete. U dvadesetom veku najuticajnija obrada je Hofmanstalova drama Elektra (1903), koja je 1909. postala osnova opere Riharda Štrausa. Kompozitor i libretista sažimaju radnju na lik Elektre i njenu želju za osvetom, ali slede Sofoklov redosled scena.

Motiv je obrađivan u pozorištu, muzici, prozi i filmu: Ezra Paund i Rud Fleming napisali su Elektru 1949, Mikis Teodorakis operu Elektra 1995, a Dženifer Sejnt roman Elektra 2022. U psihoanalizi je po Elektri dobio ime pojam „Elektrin kompleks”, ali Sofoklova drama nije o toj temi.

U nastavi i na pozornici drama se čita i kao studija žalosti i istrajnosti, i kao problem pravde i osvete. Zbog jednog lika koji dominira čitavom radnjom, ona je stalni izazov za glumice i reditelje.