Celina kojoj delo pripada
Tebanske drame
Ciklus (nije prava trilogija) · oko 442–401. p.n.e.
Sačuvano u celini: 3 od 3
- 1. po radnjiCar EdipSačuvanonapisan kao drugiOvo delo
- 2. po radnjiEdip na KolonuSačuvanonapisan poslednji; izveden posle pesnikove smrti, 401. p.n.e.
- 3. po radnjiAntigonaSačuvanonapisana kao prva
Tri drame o Tebanskom mitu, sve u potpunosti sačuvane, ali nastale nezavisno jedna od druge. Sofokle ih nije napisao kao trilogiju: nisu pisane ni izvedene u isto vreme, već u razmaku od tri i po decenije. Ovde su poređane po hodu radnje, a po nastanku je redosled: „Antigona“ (oko 442. p.n.e.), „Car Edip“ (desetak godina kasnije) i „Edip na Kolonu“ (oko 405. p.n.e., izveden posle pesnikove smrti). Zato u priči postoje i manje neusaglašenosti.
Izvor: Enciklopedija.com: Tebanske drame, Enciklopedija Britanika: Sofokle, drame, Hrvatska enciklopedija: Sofokle
Fabula
Prolog
Pred kraljevskom palatom u Tebi okupili su se građani, od dece do staraca, sa granama moliteljki u rukama; među njima je i Zevsov sveštenik. Grad pustoši kuga: usevi propadaju, stada stradaju, a žene rađaju mrtvu decu. Edip, koga Tebanci smatraju spasiocem jer ih je ranije oslobodio Sfinge, izlazi da čuje njihovu molbu. Sveštenik ga moli da ponovo spase grad.
Edip odgovara da je šuraka Kreonta već poslao u Delfe da upita Apolona šta grad može da učini. Kreont se vraća sa lovorovim vencem, znakom dobre vesti. Proročište je odgovorilo da u zemlji postoji skverna: ubistvo kralja Laja nije osvećeno, pa ubicu treba prognati ili kazniti krvlju za krv. Laj je otišao na put i nije se vratio; preživeo je samo jedan pratilac, koji je tvrdio da su kralja ubili razbojnici. Tada se ubistvo nije istraživalo jer je grad bio zaokupljen Sfingom. Edip se zaklinje da će stvar rasvetliti i da će se za Laja boriti kao za sopstvenog oca.
Parod i Edipova kletva
Ulazi hor tebanskih staraca i u parodu se molitvom obraća Apolonu, Ateni i Artemidi da otklone pomor. Edip potom javno izriče kletvu: ko zna ko je ubica, mora ga prijaviti, a ubicu niko ne sme primiti u kuću ni razgovarati s njim. Ako bi ga Edip svesno primio u svoju kuću, neka i njega pogodi ista kletva. On ističe da sada drži presto i postelju koje je pre njega držao Laj. Korifej predlaže da se pozove prorok Tiresija, a Edip odgovara da je po njega već poslao, po Kreontovom savetu.
Prvi epizod: Tiresija
Slepog proroka Tiresiju vodi dečak. On žali što zna ono što zna i traži da ga puste kući. Edip ga moli, zatim mu preti i optužuje ga da je saučesnik u ubistvu. U gnevu Tiresija izgovara optužbu: Edip je čovek koga traži, skverna ove zemlje. Edip u tome vidi zaveru i sumnja da je Kreont potplatio proroka da bi mu oteo presto.
Tiresija odgovara da Edip, iako gleda, ne vidi u kakvom zlu živi, ni s kim živi, ni čiji je. Najavljuje da će se ubica otkriti kao Tebanac po rođenju i da će od kralja postati slepi prosjak koji štapom pipa put u tuđinu; biće brat i otac svoje dece, sin i muž žene koja ga je rodila. Prorok odlazi, a hor u prvom stasimonu ne može da poveruje u tako tešku optužbu bez dokaza.
Drugi epizod: Kreont i Jokasta
Kreont dolazi da se odbrani: ne želi presto jer kao Jokastin brat već uživa čast i moć, bez brige koju nosi kruna. Edip ostaje pri sumnji i traži da Kreont bude ubijen ili prognan. Spor prekida Jokasta, koja prekoreva obojicu što se svađaju dok grad strada; i hor moli Edipa da Kreontu poveruje, pa on popušta.
Jokasta pita uzrok svađe i, čuvši da Tiresija optužuje Edipa, teši ga: nijedan smrtnik ne poseduje veštinu proricanja. Kao dokaz navodi da je Laju bilo prorečeno da će poginuti od ruke sopstvenog sina, a da su ga, kako se priča, ubili razbojnici na mestu gde se spajaju putevi iz Delfa i Daulije. Dete je Laj, tek nekoliko dana staro, probušenih gležnjeva naredio da se baci na pustu planinu. Te reči Edipa ne umiruju, već uznemiravaju. On pita kada je to bilo i kako je Laj izgledao, a odgovor je da je bio visok, sede kose i ne sasvim drugačijeg oblika od njega. Edip shvata da je možda sam na sebe navukao kletvu i šalje po jednog preživelog svedoka, slugu-pastira.
Zatim Jokasti priča svoju istoriju. Odrastao je u Korintu kao sin Poliba i Merope. Pijani gost mu je na gozbi doviknuo da nije očev sin, pa je potajno otišao u Delfe, gde mu Apolon nije odgovorio na pitanje o poreklu, ali mu je rekao da će leći sa majkom i ubiti oca. Zato se više nije vraćao u Korint. Na raskršću triju puteva glasnik i starac u kolima silom su ga potisnuli s puta, a u svađi koja je usledila Edip je ubio starca i ostale. Ako je starac bio Laj, niko nije prokletiji od njega. Jedina nada mu je da će pastir potvrditi da je napada bilo više. Jokasta odgovara da je pastir javno rekao „razbojnici” i da se proročanstvo o Laju nije ispunilo jer je dete poginulo pre oca. U drugom stasimonu hor upozorava na oholost koja rađa tiranina.
Treći epizod: glasnik iz Korinta
Uznemirena, Jokasta izlazi sa granom i tamjanom da se pomoli Apolonu. Tada stiže glasnik iz Korinta i javlja da je Polib umro prirodnom smrću i da Korinćani žele Edipa za kralja. Edip je na trenutak oslobođen: otac nije poginuo od njegove ruke, pa se čini da je proročanstvo lažno. Ipak se boji drugog dela, onog o majci, i neće u Korint dok je Meropa živa.
Želeći da ga oslobodi straha, glasnik otkriva da Polib i Meropa nisu njegovi pravi roditelji. On je, kao pastir na Kiteronu, primio malog Edipa od jednog Lajevog pastira i predao ga bezdetnom Polibu; probušene gležnjeve je razvezao, a po oteklini je dete dobilo ime. Edip traži da zna ko je bio taj pastir. Jokasta je sve razumela, pa preklinje Edipa da ne istražuje dalje, ali on njen strah shvata kao stid zbog njegovog mogućeg niskog porekla i ostaje uporan. Ona ga naziva nesrećnikom i odlazi u palatu. Edip sebe naziva detetom Sreće.
Četvrti epizod: pastir
Dolazi stari pastir, a korintski glasnik u njemu prepoznaje čoveka od koga je primio dete. Pastir najpre tvrdi da se glasnika ne seća, ali mu Edip preti mučenjem. On priznaje da je dete bilo iz Lajeve kuće, a da mu ga je dala Jokasta da ga uništi, jer joj je rečeno da će dete ubiti svoje roditelje. Iz sažaljenja ga je predao strancu.
Edip shvata da je sve ispunjeno: rođen je od onih od kojih nije smeo, živi sa onima sa kojima nije smeo i ubio je one koje nije smeo. Odlazi u palatu, a hor u četvrtom stasimonu peva da su smrtnici, mereni Edipovim primerom, jedva nešto više od ništavila.
Eksod
Iz palate izlazi drugi glasnik i pripoveda šta se dogodilo. Jokasta je utrčala u bračnu odaju, zaključala vrata, zvala davno umrlog Laja i proklinjala postelju u kojoj je od muža rodila muža, a od sina decu. Edip je provalio vrata i zatekao je obešenu. Skinuo ju je sa užeta, uzeo zlatne kopče sa njene haljine i više puta ih zabio sebi u oči, govoreći da više neće gledati zlo koje je pretrpeo i koje je učinio.
Zatim se pojavljuje sam Edip, krvavog lica, a hor i on u komosu jadikuju nad njegovom sudbinom. Edip kaže da je Apolon ovo zlo doveo do kraja, ali da ga je udario sopstvenom rukom, i traži da ga proteraju. Kreont stiže, ne kao rugač, i naređuje slugama da Edipa uvedu u kuću. Edip traži da ga bace na Kiteron, planinu koju su mu roditelji odredili za grob, ali Kreont odgovara da o progonstvu odlučuje bog. Edip ga moli da se stara o njegovim kćerima. Kreont, koji je Antigonu i Ismenu već dao dovesti, pušta ih ocu; one u drami ne govore, a Edip ih grli i žali zbog života koji ih čeka.
Kreont ga opominje da ne traži da u svemu bude gospodar, jer ono čime je vladao nije ostalo uz njega tokom života. Hor na kraju poručuje da nikoga od smrtnika ne treba nazivati srećnim pre poslednjeg dana. O kasnijoj sudbini Edipa i njegovih kćeri govore Edip na Kolonu i Antigona.
Lica
Edip
kralj Tebe, Lajev i Jokastin sin; umom i odlučnošću spasava grad, a istraga koju vodi vodi ga do sopstvene krivice
Jokasta
kraljica Tebe, Lajeva udovica, Edipova žena i majka; odbacuje proročanstva, prva shvata istinu i pokušava da zaustavi istragu
Kreont
Jokastin brat i Edipov šurak; donosi odgovor iz Delfa, brani se od optužbe za zaveru i na kraju preuzima brigu o Edipu i njegovoj deci
Tiresija
slepi tebanski prorok; nevoljno progovara i optužuje Edipa da je ubica koga traži
Glasnik iz Korinta
nekadašnji pastir na Kiteronu; vešću o Polibovoj smrti, iz dobre namere, otkriva Edipovo poreklo
Pastir
Lajev sluga, jedini preživeli svedok ubistva i čovek kome je dete dato na uništenje; priznaje istinu tek pod pretnjom
Sveštenik
Zevsov sveštenik koji u prologu vodi tebanske molitelje i traži od Edipa da ponovo spase grad
Drugi glasnik
sluga iz palate koji u eksodu pripoveda o Jokastinom samoubistvu i Edipovom samooslepljenju
Hor tebanskih staraca
gradski starešine koji Edipa poštuju i brane, ali ne kriju svoje sumnje i strah
Laj, Polib i Meropa
ne pojavljuju se na sceni: Laj je tebanski kralj koga je Edip ubio, a Polib i Meropa korintski vladari koji su ga odgajili kao sina
Antigona i Ismena
Edipove kćeri, koje se pojavljuju u završnoj sceni i ne govore; njihova sudbina tema je drugih Sofoklovih drama
Analiza
Ključne teme
Sudbina i ljudska odgovornost
Edip je proročanstvo čuo u Delfima i pobegao iz Korinta da bi ga izbegao, a upravo time ga je ispunio. Drama ne prikazuje da bogovi umesto Edipa donose odluke: bekstvo iz Korinta, tuča na raskršću i ženidba u Tebi njegovi su postupci, a posle spoznaje on sam preuzima odgovornost za njih iako ih je počinio ne znajući. Kada kaže da je Apolon ovo zlo doveo do kraja, ali da ga je udario sopstvenom rukom, drama spor o slobodi i sudbini ne rešava, već ga ostavlja otvorenim.
Znanje, neznanje i traženje istine
Tiresija, Jokasta i pastir jedan za drugim pokušavaju da Edipa odvrate od istrage, ali on, odlučan da sazna, odbacuje svaku opomenu. Istina koju traži uništava ono što je dotad smatrao svojim životom. Drama ne postavlja samo pitanje šta je istina, već i kolika je cena njenog otkrivanja.
Vlast i odgovornost vladara
Edip je vladar kome je stalo do grada i koji se zaklinje da će pronaći ubicu. Isti taj vladar je brz u gnevu, sklon sumnji u zaveru i nespreman da sasluša Kreonta. Drama pokazuje kako sposoban i odgovoran vođa može da pogreši upravo u onom u čemu je najjači.
Vera i sumnja u proročanstva
Jokasta smatra da nijedan smrtnik ne poseduje veštinu proricanja, a hor u drugom stasimonu strahuje da će, ako se proročanstva ne ispune, nestati poštovanje bogova. Drama pokazuje ispunjenje proročanstva do poslednje pojedinosti, pa je sumnja u proročište opovrgnuta.
Skverna i očišćenje
Kuga u Tebi je posledica neosvećenog ubistva i skverne koja zarazi čitav grad. Zato Edipovo otkriće nije samo lična nesreća, već i uslov da se zajednica očisti, a progonstvo, koje Edip traži, odgovara kazni koju je sam izrekao nad ubicom.
Identitet i poreklo
Edip zna ko je, a ne zna od koga potiče: misli da je Korinćanin i Polibov sin, a zapravo je Tebanac i Lajev sin. Sumnju u poreklo još ranije je u njemu probudila reč pijanog gosta na gozbi, a konačan odgovor daje tek pastir sa Kiterona. Poreklo se pokazuje kao ono što oblikuje život i onda kada ga čovek ne poznaje.
Simboli i motivi
Slepilo i vid
Slepi Tiresija vidi istinu, dok Edip, koji gleda, ne vidi ništa. Kada se oslepi, obrazlaže da mu ništa više nije bilo vredno gledanja. Motiv slepila prati čitavu radnju i menja značenje: od ograničenja proroka postaje znak Edipovog uvida.
Stopala i ime
Probušeni gležnjevi su trajni trag po kome se Edipovo poreklo otkriva. Ime „Edip” znači „otečeno stopalo”, a pojedini tumači u njemu čuju i igru reči sa glagolom „znati”. Motiv nogu i puta (raskršće, štap, lutanje) prožima čitavu dramu.
Raskršće
Na mestu gde se spajaju tri puta Edip je ubio Laja. To je mesto na kome se ukrštaju sudbina, slučaj i njegov gnev. Pomen raskršća u Jokastinom pričanju prvi put budi Edipovu sumnju.
Kuga
Pošast je vidljiv znak skverne. Besplodnost zemlje, stada i žena suprotstavlja se plodnosti Edipove postelje, koja je protivna zakonu. Kuga tako spaja javnu i ličnu nesreću.
Kiteron
Planina na kojoj je Edip ostavljen da umre, a potom spasen. Hor je u trećem stasimonu slavi kao Edipovu domovinu, dojilju i majku, a Edip na kraju traži da tu nađe smrt.
Kompozicija i struktura
Drama je klasičan primer analitičke radnje: sve važno, proročanstvo Laju, izlaganje deteta, Lajeva smrt na raskršću, Edipov dolazak i ženidba, dogodilo se pre početka, pa sadašnja radnja ne donosi nove događaje već otkriva stare. Svaki epizod dodaje po jedan deo slagalice: Kreontov izveštaj iz Delfa, Tiresijina optužba, Jokastina priča o raskršću, korintski glasnik i najzad pastir. Radnja ide u jednom pravcu, a Edip svojom upornošću sam ubrzava sopstveni pad.
Aristotel u Poetici ističe da je prepoznavanje najbolje kada se poklapa sa preokretom, a kao primer navodi upravo Edipa. Tu se peripetija, prelaz iz sreće u nesreću, i anagnorisa, prelaz iz neznanja u znanje, događaju u istom trenutku: korintski glasnik, želeći da umiri Edipa, postiže suprotno i otkriva mu poreklo. Radnja je sabijena u kratko vreme i stalno smeštena pred palatom, a četiri stasimona razdvajaju epizode i donose stavove hora, od poverenja u kralja do straha.
Likovi
Edip je sposoban, odlučan i pun brige za narod, ali i nestrpljiv, podozriv i sklon gnevu. Osobine zbog kojih je postao spasitelj Tebe iste su one koje ga vode u propast: ne pristaje da pitanje ostane bez odgovora, ne sluša opomene i ne želi da prekine istragu. Jokasta je racionalna i praktična: strah smiruje tako što proročanstva odbacuje kao bezvredna, a kada shvati istinu, prva pokušava da zaustavi istragu.
Kreont je mirna suprotnost Edipovoj užurbanosti. Njegova samoodbrana je razložna, a u eksodu ne trijumfuje nad srušenim kraljem, već deluje sabrano i pažljivo. Tiresija je na početku nespreman da govori, a kada progovori, njegove reči su neprijatne i tačne. Hor se kreće od poverenja u Edipa, preko zbunjenosti, do straha i sažaljenja.
Jezik i stil
Drama se u velikoj meri oslanja na dramsku ironiju: publika poznaje mit, pa svaku Edipovu reč čuje dvostruko. Kletva koju izriče nad ubicom, obećanje da će Laja osvetiti kao oca i pozivanje na zajedničku postelju govore o njemu samom. Jezik drame je pun glagola traženja, nalaženja i znanja, a obrazac viđenja i slepila prožima čitav tekst.
Scene sukoba, Edip i Tiresija, Edip i Kreont, Edip i pastir, vode se u kratkim, oštrim replikama, gde se svaka rečenica oslanja na prethodnu. Horske pesme izdižu radnju iznad pojedinačnih sudbina, a završni komos, u kome Edip i hor zajedno oplakuju njegovu sudbinu, prelazi iz tragičkog govora u lirski vapaj.
Tumačenja i sporna pitanja
Sporno je koliko je Edip kriv. Aristotelov pojam hamartije obično se shvata kao greška u proceni, a ne kao moralni pad: Edip je počinio zločin ne znajući šta čini. E. R. Dods je u članku „O pogrešnom shvatanju Cara Edipa” (1966) branio stanovište da Edip nije lutka u rukama sudbine: proročanstvo predviđa, ali ne nagoni, a sve što Edip u drami čini proističe iz njegovog karaktera. Bernard Noks je u knjizi Edip u Tebi (1957) čitao Edipa kao sliku energičnog, istraživačkog atinskog duha svoga vremena.
Sigmund Frojd je u Tumačenju snova (1899–1900) tvrdio da drama deluje na gledaoce jer odražava univerzalnu želju, a isto tako je primetio da se te prastare želje jasnije vide u mitu nego u Sofoklovoj verziji. Postoje i pitanja u samom zapletu: Aristotel u Poetici napominje da Edipovo nepoznavanje okolnosti Lajeve smrti spada u ono što je izvan same radnje, pa se zato i raspravlja zašto Edip toliko godina nije pitao kako je Laj poginuo.
Struktura
Prolog, parod, četiri epizoda razdvojene stasimonima i eksod sa komosom; podela na epizode razlikuje se po izdanjima
Istorijski i književni kontekst
Priča o Edipu starija je od Sofokla. U Odiseji Odisej u Hadu sreće Epikastu, Edipovu majku, koja je nesvesno udata za sina, što su bogovi ubrzo otkrili, ali u Homerovoj verziji Edip i dalje vlada Tebom. Eshil je 467. p.n.e. pobedio povezanom trilogijom o Lajevoj kući (Laj, Edip i Sedmorica protiv Tebe, uz satirsku igru Sfinga). Sofokle, nasuprot tome, drame ne povezuje u trilogiju, već u jednoj drami obrađuje samo dan u kome se sve otkriva.
Drama je najverovatnije nastala oko 429. p.n.e., ali je taj datum veoma neizvestan. Prema svedočanstvu koje potiče iz antike, grupa drama u kojoj je izvedena dobila je drugo mesto na Velikim Dionisijama, iza Filokla, Eshilovog sestrića. U antici se drama zvala jednostavno Edip, a dodatak Tiranos (otprilike „vladar”) verovatno je uveden kasnije, radi razlikovanja od Edipa na Kolonu.
Drama je deo tebanske grupe zajedno sa Antigonom i Edipom na Kolonu. Po vremenu nastanka Antigona je najstarija (442. ili 440. p.n.e.), zatim dolazi Car Edip, a Edip na Kolonu izveden je posmrtno 401. p.n.e., zaslugom Sofoklova unuka. Po radnji je redosled drugačiji: Car Edip, Edip na Kolonu, Antigona. Sofokle te drame nije pisao kao trilogiju, pa se one u pojedinostima ne slažu. Na primer, u Caru Edipu Kreont odlučuje da Edip sačeka odluku boga o progonstvu, dok u Edipu na Kolonu Edip tvrdi da je proteran tek kasnije, uz pristanak svojih sinova.
Datum oko 429. p.n.e. često se dovodi u vezu sa kugom koja je od 430. p.n.e. pustošila Atinu i odnela i Perikla, ali je ta veza samo moguća. Motiv kuge i skverne podseća na to kako su Grci razumeli odnos ljudi i bogova: ubistvo srodnika, a naročito oca, oskrnavljuje čitavu zajednicu, a proročište u Delfima i proroci jedini znaju kako se skverna odstranjuje.
Na sceni
Drama je pisana za Dionisovo pozorište u Atini. Tri glumca su u maskama igrala sve govorne uloge, a hor od petnaest članova, prema predanju, nalazio se u orhestri pred fasadom palate. Edip je najvažnija uloga i mora da nosi čitavu dramu, od vladarske sigurnosti u prologu, preko gneva u prvom epizodu, do slomljenog čoveka u eksodu. Ostale govorne uloge, od Kreonta i Jokaste do glasnika i pastira, delile su druga dvojica glumaca.
Najstrašniji događaji ne prikazuju se: Jokastino samoubistvo i Edipovo samooslepljenje prepričava drugi glasnik. Kada se Edip pojavi slep, publika prvi put vidi posledicu, pa je taj izlazak verovatno najsnažniji prizor drame. Kako je u antičkom pozorištu rešen izgled slepog kralja, nije sa sigurnošću poznato, a savremene režije ovaj prizor rešavaju na različite načine.
Režijski problemi su pre svega tumačenje Edipa i Jokaste. Ako Edip od početka deluje kao gnevan tiranin, nestaje tragički pad; ako je samo saosećajan spasitelj, ostaje neobjašnjiv njegov bes prema Tiresiji i Kreontu. Jokastino razumevanje istine u trećem epizodu obično se igra kao tih slom, a hor može biti grupa starih savetnika ili uplašeni građani. Film Tajrona Gatrija iz 1957. snimljen je prema postavci u kojoj su glumci nosili maske Tanje Mojsejvič, kao primer postavke sa antičkim maskama. Jugoslovensko dramsko pozorište je 2022. najavilo „Edipa” u režiji Vita Taufera, u adaptaciji Vesne Radovanović i Marka Manovića.
Nasleđe i recepcija
Aristotel u Poetici više puta uzima „Edipa” za merilo tragedije: prepoznavanje i preokret se poklapaju, radnja je jedna i celovita, a strah i sažaljenje proističu iz samog zapleta. Od antike do danas drama služi kao osnovni primer tragičke strukture. Seneka je u Rimu napisao sopstvenog Edipa, a u modernom dobu dramu su obrađivali Kornej (1659) i Volter (1718). Helderlin je 1804. objavio nemački prevod.
Frojd je na prelazu u dvadeseti vek u drami video izraz univerzalne želje i po Edipu nazvao jedan od centralnih pojmova psihoanalize, „Edipov kompleks”. U nauci o antičkoj drami često se primećuje da Sofoklova drama nije o toj želji, već o istrazi i spoznaji, ali je Edipov lik od tada stalni motiv u književnosti, filmu i teoriji.
Među adaptacijama ističu se opera-oratorijum Igora Stravinskog (koncertna premijera u Parizu 1927), opera Karla Orfa Edip tiranin (1959), film Edipo re Pjera Paola Pazolinija (1967), drama Ole Rotimija Bogovi nisu krivi (1968) i predstava Roberta Ajka (2018). Na ovim prostorima Jugoslovensko dramsko pozorište je 2022. najavilo „Edipa” u režiji Vita Taufera.
Produkcije i adaptacije
Izabrana izvođenja i adaptacije, sva sa navedenim izvorom. Arhiva se dopunjuje i u nju ulaze samo provereni podaci.
Pozorište
Edip
rež. Vito Taufer; tekst adaptirali Vesna Radovanović i Marko Manović · Jugoslovensko dramsko pozorište, Velika scena „Ljuba Tadić”, Beograd · 2022.
Postavka Sofoklove tragedije, čija je premijera bila najavljena za 17. septembar 2022; u naslovnoj ulozi Milan Marić, a Jokastu igra Nataša Ninković.
Izvor: N1: Milan Marić u ulozi Edipa premijerno 17. septembra u JDP-u
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- Sofokle, Car Edip, Edip na Kolonu, Antigona, prevod Frensisa Stora, Projekat Gutenbergintegralni tekst na engleskom; redosled scena, stasimona i eksoda proveren prema tekstu (kroz sažetak) · gutenberg.org
- Hrvatska enciklopedija: Edipmit o Edipu, Aristotelovo vrednovanje drame, povezanost sa Edipom na Kolonu · enciklopedija.hr
- N1: Milan Marić u ulozi Edipa premijerno 17. septembra u JDP-upostavka Vita Taufera u JDP-u 2022: režija, adaptacija, glavne uloge · n1info.rs
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.
