Fabula
Prolog
Radnja se odvija u Aulidi, u ahejskom logoru, pred Agamemnonovim šatorom, pred zoru. Ogromna grčka flota ne može da krene na Troju jer nema povoljnog vetra. Agamemnon, vrhovni zapovednik, zove starog slugu i poverava mu šta je učinio: prorok Kalhant je objavio da vetra neće biti dok Agamemnon ne prinese Artemidi svoju kćer Ifigeniju. Agamemnon je u prvi mah odbio, ali ga je Menelaj nagovorio, pa je poslao pismo Klitemnestri da dovede Ifigeniju u Aulidu, jer je tobože obećana Ahilu. Ahil za to ne zna ništa. Sada se Agamemnon pokajao i daje sluzi drugo pismo, kojim otkazuje poziv, sa nalogom da stigne Klitemnestru pre nego što ona stigne u logor.
Parod
hor žena iz Halkide, sa susednog ostrva Eubeje, dolazi da vidi grčki logor i junake. Žene opevaju brodove i ratnike, među njima i Ahila.
Menelaj i Agamemnon
Menelaj sustiže starog slugu, otima mu pismo i prekoreva brata zbog kolebljivosti. Agamemnon mu odgovara da je Menelaj spreman da žrtvuje tuđe dete zarad žene. Svađa se prekida kada stiže glasnik i javlja da su Ifigenija, Klitemnestra i mali Orest već stigli. Agamemnon je slomljen. Menelaj, dirnut bratovim bolom, menja mišljenje i predlaže da odustanu od žrtve, ali Agamemnon odgovara da je kasno: Kalhant će proročanstvo obelodaniti, Odisej će podići vojsku, a ona će i bez njega izvršiti žrtvu, pa čak i napasti Argos.
Dolazak Ifigenije i Klitemnestre
Ifigenija veselo pozdravlja oca, ne sluteći šta mu je na umu. Agamemnon joj odgovara dvosmisleno i šalje je u šator. Zatim pokušava da Klitemnestru vrati u Argos, jer ne želi da prisustvuje, ali ona odbija: kao majka mora da se pobrine za svadbu svoje kćeri.
Ahil i stari sluga
Ulazi Ahil u potrazi za Agamemnonom, a Klitemnestra ga pozdravlja kao budućeg zeta. Ahil je zbunjen i kaže da nikada nije tražio ničiju ruku. Tada stari sluga otkriva da Agamemnon namerava da žrtvuje Ifigeniju, a da mu je pismo oteo Menelaj. Klitemnestra pada pred Ahila na kolena i moli ga za pomoć. Ahil, uvređen što je njegovo ime upotrebljeno kao mamac, obećava da će zaštititi devojku, najpre rečima, a ako zatreba, i silom.
Agamemnon, Klitemnestra i Ifigenija
Agamemnon se vraća i traži da mu Klitemnestra izvede kćer. Ona ga otvoreno pita namerava li da je ubije. Podseća ga kako ju je stekao: ubio joj je prvog muža Tantala, a njihovo dete razbio o zemlju. Uvek mu je bila verna žena i majka njegove dece, pa ne razume kako može da plati Helenin povratak životom sopstvenog deteta. Ifigenija, uz malog Oresta, i sama moli oca za život. Agamemnon odgovara da ništa ne može da učini: vojska zna za proročanstvo, a Grčka ne sme dopustiti da je varvari pljačkaju. On odlazi, a Klitemnestra i Ifigenija ostaju.
Ifigenijina odluka
Ahil se vraća i javlja da je vojska ustala protiv njega i da su ga Mirmidonci zamalo kamenovali. Ipak, spreman je da se bori za Ifigeniju. Ifigenija ga sluša, a onda, već bez nade, odlučuje da dobrovoljno umre za Grčku. Kaže da bi radije umrla kao spasilac Grčke nego bila odvučena na žrtvenik i moli Ahila da ne strada uzalud. Majku moli da je ne oplakuje. Poziva hor da peva himnu Artemidi i odlazi ka žrtveniku.
Završetak u sačuvanom tekstu
U sačuvanom tekstu sledi glasnikov izveštaj Klitemnestri: kada je Kalhant podigao nož, devojka je nestala, a na žrtveniku leži košuta, što je znak da ju je boginja poštedela. Agamemnon potvrđuje Klitemnestri da je njihova kći među bogovima i savetuje joj da sa malim Orestom krene kući. Većina tumača smatra da ovaj deo nije Euripidov (videti analizu).
Lica
Agamemnon
vrhovni zapovednik Grka i otac; rastrzan između dužnosti prema vojsci i ljubavi prema kćeri, koleba se i menja odluke
Ifigenija
Agamemnonova kći; iz uplašene devojke postaje žena koja dobrovoljno pristaje na smrt
Klitemnestra
Agamemnonova žena i Ifigenijina majka; dovodi kćer na lažnu svadbu, a zatim se svom snagom bori da je spase
Menelaj
Agamemnonov brat, Helenin muž; najpre tera brata na žrtvu, pa menja mišljenje kada vidi njegov bol
Ahil
mladi junak čije je ime zloupotrebljeno; razgnevljen obmanom, nudi Ifigeniji zaštitu
Stari sluga
Agamemnonov poverljivac; nosi opozivno pismo i otkriva Klitemnestri i Ahilu pravu nameru
Glasnik
najavljuje dolazak Klitemnestre i Ifigenije; drugi glasnik, u završnom delu spornog porekla, javlja čudo sa košutom
Hor žena iz Halkide
radoznale žene sa Eubeje koje posmatraju logor i saosećaju s Ifigenijom
Orest
Klitemnestrin mali sin; na sceni je kao beba, a njegova prisutnost nagoveštava kasniju sudbinu porodice
Analiza
Ključne teme
Pojedinac i kolektiv
Ifigenija pristaje da umre da bi vojska mogla da isplovi. Drama postavlja pitanje ima li zajednica pravo da traži takvu žrtvu i može li se odluka nazvati slobodnom kada je oko nje sve već odlučeno. Odgovor nije jednoznačan: Ifigenijin postupak deluje uzvišeno, ali je donet u situaciji bez izlaza.
Strah od vojske i javnog mnjenja
Vojska se na sceni ne pojavljuje, a ipak određuje sve. Agamemnon se ne boji toliko bogova koliko Odiseja i mnoštva koje bi moglo da se okrene protiv njega. Ahil, koji se suprotstavlja, zamalo je kamenovan. Glavni pritisak na likove je pritisak mase.
Slabost vođa
Agamemnon i Menelaj menjaju stavove u zavisnosti od toga čije ih reči poslednje pogode. Vođe koje bi po mitu trebalo da budu herojske ovde su neodlučne, samoljubive i plašljive. Euripid tako menja sliku junaka iz homerske tradicije.
Laž i obmana unutar porodice
Ifigenija i Klitemnestra dolaze u logor zbog lažne vesti o udaji, a Ahilovo ime upotrebljeno je bez njegovog znanja. Nevesta na kraju ide ka žrtveniku, a ne ka bračnom. Obmana razara poverenje u porodici još pre samog zločina.
Roditeljstvo i dužnost
Klitemnestra brani kćer kao majka i kao žena koju je Agamemnon nekada silom osvojio. Ifigenija, uz malog Oresta, moli oca za život. U tom sukobu naslućuje se mržnja koja će u Eshilovom „Agamemnonu” dovesti do Agamemnonove smrti.
Sloboda i prinuda
Ifigenija kaže da bi radije umrla kao spasilac Grčke nego bila odvučena na žrtvenik. Tumači se spore da li je to slobodna odluka ili uloga koju joj je pritisak ostavio kao jedinu moguću. Drama dopušta oba čitanja.
Simboli i motivi
Bezvetrica
Zatišje je slika božanske blokade i cene koja se mora platiti za pokretanje rata. Flota je vezana za obalu, pa se do žrtve dolazi iz potrebe da se pokrene ono što stoji.
Svadba kao zamka
Ifigenija i Klitemnestra dolaze na svadbu koja ne postoji. Svadbeni jezik, nevesta, mladoženja, pripreme, u drami se pretvara u jezik žrtvovanja.
Mali Orest
Beba je na sceni tokom Ifigenijine molbe. Njegova tiha prisutnost podseća na porodicu koja će se raspasti i nagoveštava kasniju osvetu iz Eshilove trilogije.
Žrtvenik
Mesto na kome Ifigenija treba da umre nalazi se van scene, ali radnja se stalno upire u njega. Do njega vodi Ifigenijin poslednji izlazak.
Košuta
Životinja koja u završetku zamenjuje devojku tradicionalno je čudo iz mita. U sačuvanom tekstu ona istovremeno zaključuje radnju i izaziva sumnju u autentičnost završetka.
Kompozicija i struktura
Drama se gradi kao niz susreta u kojima se istina postepeno otkriva. Agamemnon u prologu priznaje zamku, Menelaj je presreće, Klitemnestra i Ahil je saznaju, Ifigenija na kraju. Svaki preokret menja odnos snaga: po Menelajevom preobražaju izgleda da će žrtva biti izbegnuta, a onda dolazak porodice i pritisak vojske zatvaraju sve izlaze.
Radnja je sabijena u nekoliko sati jednog dana, u logoru. Ifigenijina odluka dolazi posle dugih rasprava koje su pokazale nemogućnost izlaza. Završni prizor u sačuvanom obliku uvodi čudo i deus eks mahinu kao rešenje, što je ključno za pitanje autentičnosti.
Likovi
Agamemnon je u drami čovek koji se stalno predomišlja: najpre pristaje na žrtvu, zatim se kaje, zatim ponovo popušta. Ono što ga pokreće nije zloba već strah od vojske i od sopstvenog položaja. Menelaj je njegova suprotnost, ali i on u jednom trenutku popušta pred bratovim bolom.
Klitemnestra nije samo osvetnica iz kasnijeg mita: ovde je majka koja se bori za dete i koja Agamemnonu ne ostavlja mnogo. Ahil u početku brani pre svega sopstveni ugled. Najspornija je Ifigenija: Aristotel u Poetici navodi njenu molbu za život i kasnije pristajanje na smrt kao primer neujednačenog lika. Mnogi današnji tumači u tome vide ne propust, već prikaz ljudske promene pod pritiskom.
Jezik i stil
Govori su građeni retorički, sa argumentima i kontraargumentima, naročito u sporu Agamemnona i Menelaja i u Klitemnestrinoj optužbi. Replike u kojima Agamemnon dvosmisleno govori Ifigeniji nose dramsku ironiju: publika zna ono što likovi još ne znaju. Lirski delovi, naročito horske pesme o vojsci i svadbi, suprotstavljaju sjaj događaja stvarnoj pretnji.
Stanje teksta otežava zaključke o stilu. Prologu, koji u sačuvanom obliku sadrži dva uvoda, neki tumači pripisuju naknadnu obradu. Takve nejednakosti otežavaju da se odvoji ono što je pesnikova poslednja ruka od kasnijih intervencija.
Tumačenja i sporna pitanja
Najvažnije sporno pitanje je autentičnost završetka. Deo drame posle Ifigenijinog odlaska, od stiha oko 1510. do kraja, u novijoj nauci se, sledeći Porsona i Pejlija, uglavnom smatra delom interpolatora, a glasnikov izveštaj o košuti većina tumača ocenjuje kao neautentičan. Jedan sačuvani fragment možda ukazuje da je Artemida u prvobitnom završetku govorila Klitemnestri, ali taj završetak nije sačuvan. Pojedini tumači sumnjaju i u druge delove, naročito u početak drame, ali oko toga nema saglasnosti.
Drugo sporno pitanje tiče se Ifigenijine odluke. Jedni je čitaju kao čin herojstva u duhu panhelenske retorike, drugi kao gorku kritiku rata, jer se najveća žrtva donosi zbog stvari koje su već pokazane kao sumnjive: Helena, čast, strah od vojske. Drama ne nudi jednostavan zaključak, a upravo ta otvorenost objašnjava zašto je mit toliko puta ponovo pisan.
Struktura
Drama je puna psihološke napetosti i preokreta. Likovi su prikazani kao duboko ljudski, sa svim svojim manama i nesigurnostima.
Istorijski i književni kontekst
Predanje o žrtvovanju Ifigenije starije je od Euripida. U mitu o trojanskom ratu Grci su okupljeni u Aulidi, a vetra nema. Eshil u „Agamemnonu” (458. p.n.e.) žrtvu prikazuje kao jedan od uzroka Klitemnestrinog gneva na muža, pa Euripidova drama u priči prethodi tom događaju. Po predanju, u starijim obradama Artemida je devojku spasila i zamenila je košutom.
Drama je napisana u poslednjim godinama pesnikovog života, između 408. i 406. p.n.e., a izvedena je posle njegove smrti, u Atini 405. p.n.e. Postavku je vodio Euripidov srodnik, istoimeni sin ili nećak. U sklopu posmrtne postavke izvedene su i „Bakhantkinje”, a kao treća drama najčešće se navodi „Alkmeon u Korintu”. Postavka je dobila prvu nagradu.
Atina je u to vreme bila u poslednjoj fazi Peloponeskog rata. Tumači često napominju da su u drami grčko jedinstvo i rat protiv „varvara” prikazani kroz vođe koje nisu ubeđene u svoj cilj. Moguće je da je takva slika odjekivala u gradu umornom od rata, ali ne može se tvrditi da je Euripid hteo da napiše političku alegoriju.
Tekst drame sačuvan je u neobičnom stanju. U devetnaestom veku Porson i Pejli zaključili su da završetak posle Ifigenijinog odlaska nije Euripidov. U rukopisima završetak postoji u obliku glasnikovog izveštaja o košuti, ali se smatra da prvobitni završetak nije sačuvan. Zato se o drami uvek govori i kao o tekstu koji je stigao do nas kroz ruke drugih.
Na sceni
Radnja se odvija u logoru, pred šatorom, a vojska se nikada ne pojavljuje na sceni. To znači da njen pritisak mora da se ostvari glasom, podvikivanjem i strahom likova. Režije često grade logor kao prostor u kome se sve nadzire i osluškuje, a vladari deluju kao zarobljenici sopstvene vojske.
Centralni zadatak je Ifigenija. Njena promena od devojke koja moli za život do žene koja pristaje na smrt mora biti ubedljiva bez preteranog patosa. Glumica vodi publiku korak po korak od straha preko razumevanja do odluke. Klitemnestra je jednako važna uloga: njena optužba Agamemnonu jedan je od najsnažnijih govora u antičkoj drami.
Najveće režijsko pitanje je završetak. Reditelji ga mogu izostaviti i završiti na Ifigenijinom odlasku, mogu ga igrati kao božansko čudo, ili kao sumnjivu priču koju Klitemnestra teško prihvata. U svakom slučaju, taj izbor odlučuje da li drama završava tragično, ironičnim ili optimističnim tonom.
Nasleđe i recepcija
Ifigenija u Aulidi ostala je jedan od najuticajnijih mitova u evropskom pozorištu i muzici. Rasin je 1674. napisao „Ifigeniju”, u kojoj je čudo sa košutom zamenio drugom, sporednom devojkom koja strada. Kristof Vilibald Gluk komponovao je „Ifigeniju u Aulidi” 1774, najpoznatiju među brojnim operama na tu temu, a među njima su i opera Rajnharda Kajzera (1699) i mnoge na libreto Apostola Zena (1718).
U dvadesetom veku Mihalis Kakojanis snimio je film „Ifigenija” (1977) sa Irenom Papas kao Klitemnestrom. Jorgos Lantimos je u filmu „Ubistvo svetog jelena” (2017) slobodno preuzeo motiv žrtvovanja deteta zbog očeve krivice. Motiv su obrađivali i Bari Ansvort u romanu „Pesme kraljeva” (2003) i Gari Oven u drami „Ifigenija u Splotu”.
Na prostoru bivše Jugoslavije drama je postavljana i u novijim postavkama: u Narodnom pozorištu je 2005. izvedena predstava „Ifigenijina smrt u Aulidi” u režiji Stevana Bodrože i u novom prevodu Aleksandra Gatalice, a u zagrebačkoj Maloj sceni 2006. prikazana je nova drama Lane Šarić po motivima Euripidove tragedije.
Produkcije i adaptacije
Izabrana izvođenja i adaptacije, sva sa navedenim izvorom. Arhiva se dopunjuje i u nju ulaze samo provereni podaci.
Pozorište
Ifigenijina smrt u Aulidi
rež. Stevan Bodroža, prevod Aleksandar Gatalica · Narodno pozorište, eksperimentalna scena „Peti sprat” · 2005.
Postavka Euripidove tragedije u novom prevodu Aleksandra Gatalice; recenzija u „Vremenu” od 30. marta 2005, tačan datum premijere nije naveden.
Pozorište
Ifigenija (po motivima Euripida)
tekst Lana Šarić, rež. Ivica Šimić · Mala scena, Zagreb · 2006.
Novi tekst Lane Šarić, nastao po motivima Euripidove „Ifigenije u Aulidi”; premijera krajem januara 2006.
Izvor: Index.hr: „U Maloj sceni premijerno izvedena Ifigenija”
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- Euripid, Ifigenija u Aulidi, Internet Classics Archive (MIT)engleski prevod; otvoren je samo početak teksta, do Klitemnestrinog govora Agamemnonu; redosled prvih scena proveren prema njemu · classics.mit.edu
- Hrvatska enciklopedija: Euripiddatovanje oko 406. p.n.e. i posmrtna pobeda 405. p.n.e. · enciklopedija.hr
- Vreme: „Metafora žrtve” (recenzija Ivana Medenice)postavka „Ifigenijina smrt u Aulidi” u Narodnom pozorištu 2005. (rež. Stevan Bodroža, prevod Aleksandar Gatalica) · vreme.com
- Index.hr: „U Maloj sceni premijerno izvedena Ifigenija”premijera drame Lane Šarić po motivima Euripida, Mala scena u Zagrebu, januar 2006. · index.hr
- Aristotel, Poetikateorijski okvir; primedba o neujednačenosti lika Ifigenije
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.
