Кир Јања

Комад има три кратка дејства и подељен је на призоре (Стерија их зове „позорја“). У првом дејству изложене су три линије: Јањин улог код Диме, Дима и Мишић као просци Катице и Јањина љубомора на Јуцу. Рушење шупе покреће ланац невоља у којима Јања губи један део имања за другим.

У другом дејству Мишићева прича о коњској масти даје Јањи привидно олакшање, а у трећем све долази на наплату: губици, Петров рачун, лажне новчанице и најзад Димин банкрот. Јања је на сцени готово непрестано, а његови монолози, од бројања дуката до помисли на самоубиство, дају комаду ритам. Расплет води Мишић, који из споредног лика прераста у покретача радње.

Јања је пример комедије карактера: једна страст обликује целу личност, па се свака ситуација своди на питање шта кошта. У исто време комад обилује цртама из друштвеног живота, од Јуцине науке о држању до трговачког говора, што га приближава комедији нарави.

Мишић није само добитник у расплету. Он је удварач, службено лице и тешитељ који измишља утеху, па комад оставља питање колико је његово поступање вештина, а колико превара. Дима је у радњи пре свега функција (прималац новца и просилац), а Јуца и Катица показују како жене у Јањиној кући нису у прилици да сопствену будућност одређују саме.

Јањин и Димин говор јесу посебност комада: српски у који се уплићу грчке речи и облици („сос“ уместо „са“, „сум“ уместо „сам“, Димино „аделфе“ и „малиста“). Милорад Павић, говорећи о Стеријином вишејезичју, помиње грчки у „Тврдици“ као део поступка којим Стерија страним језиком обележава ликове и друштвене слојеве.

Стил је непосредан: кратке реплике, понављања, узвици и обраћање ковчегу и дукатима. Мишићев говор је уређен и службен, а Јуцин пун позајмица из моде и из немачког, па се и по говору разликују слојеви и тежње.

Насловно питање је често постављено: на насловној страни комад носи назив „Кир Јања (Тврдица)“, па су то два имена истог дела. Молијеров „Тврдица“ је друго дело, али се Стерија већ у критици упоређује с Молијером, па се сродност мотива често помиње. Радња се, међутим, разликује: Јања већ има младу жену, а просидба Катице тече упоредо с пословном шпекулацијом.

Друго спорно питање је однос комичног и горког. Једне поставке истичу фарсу и Јањину смешност, друге његову усамљеност и страх од губитка; Народно позориште у опису своје поставке истиче странца у туђој средини и човека коме је суђено да изгуби све. У настави треба имати на уму и да текст преваранте означава речју која у данашњем читању носи предрасуду: она одражава представе епохе, а не ставове данашње публике.

Јован Стерија Поповић (Вршац 1806 – Вршац 1856) у српској књижевности важи за оснивача националне драме и назива се „српским Молијером“. Он је ликовима Кир-Јање и Феме Ружић из „Покондирене тикве“ овековечио свој родни град. Комедије типова и нарави писао је у Војводини, у Хабзбуршкој монархији, пре него што је постојало стално српско позориште.

Хрватска енциклопедија и други извори дају 1837. као годину комада. Према „Енциклопедији Српског народног позоришта“, први пут је изведен 30. октобра 1838. у Новом Саду, у Летећем дилетантском позоришту, дакле међу аматерима. Стално позориште, Српско народно позориште, основано је тек 1861. у Новом Саду, а на његовом репертоару „Кир Јања“ први пут је изведен 18. августа 1861.

Радња се одвија у кући богатог трговца, у слоју који Стерија добро познаје: трговци, нотарош, слуге, мешавина језика. Јањин и Димин говор упућује на трговце грчког порекла, који су у варошима Хабзбуршке монархије чинили приметан слој. Овде Стерија не пише политичку сатиру, какву ће касније написати у „Родољупцима“, већ комедију о кућним односима у којима новац одређује брак и углед.

Тип тврдице стар је у комедији: у античкој књижевности познат је из Плаутове „Аулуларије“, а у новијој из Молијеровог „Тврдице“ (1668). Стерија није писао адаптацију: радња, ликови и окружење су другачији, а мотив тврдице настављен је у српској, војвођанској средини.

Према евиденцији Српског народног позоришта, комад је на његовој сцени више пута постављан: поставке су забележене 1861, 1879, 1912, 1919, а затим 1945. (режија В. Старчић), 1965. (Б. Хануска) и 1978. (Д. Ђурковић). У истој евиденцији налазе се и поставке у Суботици (1912), Сомбору и Вршцу (1928), Сенти (1937) и Панчеву (1943).

Најпознатија новија београдска поставка је она у Народном позоришту, премијерно приказана 25. децембра 1992. у режији Егона Савина: Кир-Јању је играо Предраг Ејдус, Јуцу Нада Блам, Катицу Тамара Вучковић, Мишића Лепомир Ивковић, Диму Миленко Павлов, а Петра Михајло Викторовић. Према подацима Народног позоришта, представа је током петнаест година одиграна 170 пута пред око 62.000 гледалаца, на Стеријином позорју 1993. добила је три Стеријине награде и гостовала је у Бечу, Бањалуци и Чикагу (2006), што је била прва америчка турнеја тог позоришта.

Редитељи се суочавају с неколико проблема: како изговорити Јањин мешани језик а да остане разумљив, колико истаћи горчину после смеха и како играти Мишића, чија се довитљивост не може одвојити од преваре. Поставке се разликују и по томе да ли је у центру Јања као смешан или као несрећан човек.

Постоји и телевизијска екранизација у режији Мирослава Лекића (1997), коју је приказао РТС. У селекцији 62. Стеријиног позорја (2017) био је „Кир Јања“ Књажевско-српског театра из Крагујевца у режији Драгане Варагић.

Име кир-Јање у српском језику се користи као заједничка именица за тврдицу, шкрца који се грчи над сваким новчићем. Лик је један од најпознатијих типова српске комедије и стално се враћа у свакодневном говору.

Стерија у српској култури има и институционално наслеђе: Стеријино позорје у Новом Саду носи његово име и окупља домаће позоришне представе, а на њему је 1993. три награде добила поставка „Кир Јање“ Народног позоришта, а 2017. у селекцији се нашла поставка Књажевско-српског театра. Комад се изнова поставља на домаћим сценама.

Савремене поставке и екранизације показују да се Јања може читати на различите начине: као нарав једне вароши, као универзални тип или као слика новца који разара човека. Та отвореност тумачењу објашњава зашто се комад и после готово два века изнова поставља.