Родољупци

Комад има пет дејстава подељених на кратка позорја. Радња прати ток револуције онако како је виде становници једне вароши: од мартовског усхићења, преко смењивања кокарди и ратних вести, до бекства у Србију. Стерија не гради заплет око једног сукоба. Покретач су вести које стално пристижу (из Карловаца, из новина, од гласника), а ликови на њих одговарају мењајући став.

Ситуације се зато понављају у све већем размеру: свака нова вест доноси нову паролу и нови страх. Гавриловић је једини лик који вести не користи за сопствену корист, па стално стоји насупрот хору. Пето дејство, пренето у Београд, показује исте људе ван родног места, али с истим навикама.

Већина родољубаца су типови: Жутилов је опортуниста који мисли на положај, Шербулић и Смрдић су банкротирани грађани који у „народној ствари“ траже корист, Лепршић је говорник испуњен речима, а Зеленићка ратоборна госпођа чија се ратоборност у четвртом дејству завршава бегом. Насупрот њима стоји Гавриловић, који говори о страдању села и о гладним сиромасима.

Мађар Нађ Пал није непријатељ из пропаганде него сведок који са стране коментарише српске велике речи. Комад је због таквог распореда ближи комедији нарави него комедији карактера: ликови нису носиоци једне страсти, већ једне друштвене позе коју деле многи.

Језик је главно средство сатире. Родољупци говоре фразама из политичких говора и новина, о „Војводини српској“ и „словенском царству“, а комика настаје када се велике пароле сведу на ситне рачуне о кокардама, новцу и положајима. У предговору Стерија каже да се ослонио на изразе из живота и штампе, па публика у језику ликова препознаје говор своје епохе.

Дијалози су кратки, пуни узвика и понављања, а контраст се појачава поређењем онога што ликови кажу и онога што раде. Имена ликова (Жутилов, Зеленићка, Лепршић, Смрдић) стварају комичан ефекат још пре првог говора.

Комад се дуго чита као сатира на лажно и фразеолошко родољубље; тако га је, према сајту Народног позоришта, оценио Јован Скерлић. Према уобичајеном тумачењу, Стерија не исмева српски национални покрет као такав, већ оне који га користе као заклон за личну корист, па је наслов иронијски.

Спорно је и питање Гавриловића: он је једини разуман лик, али у комаду његов глас не мења ништа, јер га сви редом проглашавају издајником. Питање је да ли је он писчев говорник или само најмање рђав међу њима. Посебна тешкоћа је статус текста: комад је остао у рукопису, датуми настанка се у изворима разликују (1849. или 1853), а доступно издање завршава се без ознаке краја петог дејства.

Револуција 1848–1849. у Хабзбуршкој монархији довела је Србе у јужној Угарској у сукоб с мађарском револуционарном влашћу. Мајска скупштина у Сремским Карловцима 1848. прогласила је Српску Војводину, а у наредним месецима вођени су оружани сукоби са мађарским снагама. У „Родољупцима“ се помињу Карловачка скупштина, битке код Србобрана и Сентомаша, као и Коморан.

Јован Стерија Поповић (Вршац 1806 – Вршац 1856) у српској књижевности важи за оснивача националне драме. „Родољупци“ су настали у години револуције или после ње; извори као време настанка наводе период 1849–1853. Стерија ову важну комедију није штампао.

Раније Стеријине комедије („Лажа и паралажа“, „Кир Јања“, „Покондирена тиква“, „Зла жена“) исмејавале су кућне, трговачке и варошке односе. Овде је предмет јавни и политички: Стерија не исмева једну страст, као у „Кир Јањи“, већ понашање читаве друштвене средине у ратним месецима.

У предговору Стерија каже да комад почива на изразима и појавама из живота и новина и да хоће да покаже како се мане крију иза родољубља. Према једном научном раду, на наслову је назначио да је комад спреман за штампу, али до штампања за његовог живота није дошло.

Према једном научном раду, комад је први пут изведен 1904. у Народном позоришту у Београду, готово пола века после Стеријине смрти; та тврдња није проверена у другом извору. У Београду је Дејан Мијач у Југословенском драмском позоришту поставио „Родољупце“ 1986, а та се поставка у критици помиње као једна од највећих у историји куће и као храбра најава политичког лудила које је убрзо захватило Србију.

Мијач је „Родољупце“ поново режирао 2003. као представу којом је отворена обновљена зграда Југословенског драмског позоришта; играли су, између осталих, Војислав Брајовић, Тања Бошковић, Мирјана Карановић, Тихомир Станић, Јанош Тот (Шербулић) и Борис Исаковић (Смрдић). Рецензент Иван Меденица оценио је да представа има поуздано вођење и добро изграђене комичне ликове, али да јој недостаје нов кључ тумачења.

Андраш Урбан режирао је 2015. поставку у Народном позоришту у Београду. Према програму Битефа, радња је смештена у Вршац 1848, а у Урбановој адаптацији родољупци убијају Гавриловића док певају пропагандне песме; једна од њих помиње српске политичаре од деведесетих до данас. Према новинском извештају, представа је ушла у званичну селекцију Стеријиног позорја и Битефа, а на Данима комедије у Јагодини проглашена је за најбољу по оцени стручног жирија.

Редитељи се суочавају са два главна питања: колико комад држати у историјском оквиру 1848, а колико га отворено актуелизовати, као што је урадио Урбан, и како играти Гавриловића, чија се умереност лако претвара у комичну или у горку фигуру. Комад захтева већи ансамбл: у подели лица, поред именованих ликова, стоји и збор „родољубаца“.

„Родољупци“ су Стеријина комедија са отвореном политичком темом. Скерлић их је, према сајту Народног позоришта, назвао горком сатиром лажног и фразеолошког патриотизма, а у критици ЈДП-ове поставке из 2003. описани су као једно од најважнијих дела српске националне драмске класике. Комад говори о родољубљу као говору, а не као чину.

Тема се лако преноси у нову средину, па се комад често актуелизује. Мијачева поставка из 1986. читана је као најава политичких прилика у Србији, а Урбанова из 2015. повезује 1848. с политиком деведесетих и садашњости. У обе поставке комад се чита као слика понашања које се враћа, а не само као слика једног тренутка 1848.

За читаоце и ученике комад је погодан за разговор о томе како се препознаје политичка фраза, о односу речи и дела и о томе зашто се разуман глас у јавности лако проглашава издајом. Гавриловићева последња реплика у доступном тексту показује како се та тема завршава: човек оптужен за издају одговара да би, кад би сви Срби били као његови оптужиоци, радије одустао од тог имена.