Lizistrata

Komedija prati uobičajenu šemu stare komedije: prolog sa „velikom idejom“ junakinje, parod hora, agon sa protivnikom, epizode i završno slavlje. Neobično je to što je hor podeljen na dva poluhora, staraca i starica, koji se bore sve do kraja, pa se ujedinjenje hora poklapa sa mirenjem dveju strana u radnji. Umesto uobičajene parabaze dolaze dve pesme razdvojene razgovorom.

Radnja ima dve polovine. U prvoj se štrajk organizuje i brani: zakletva, zauzimanje Akropolja, tuča horova i rasprava sa probulom. U drugoj se proverava izdržljivost: žene dezertiraju, Kinesija iskušava Mirinu, a muškarci stižu do pregovora. Smena masovnih i intimnih prizora održava ritam.

Za razliku od većine Aristofanovih junaka, koji iz svoje zamisli izvlače i lični dobitak, Lizistrata deluje za celu zajednicu i više je organizator nego pustolov. Strpljiva je, gipka u govoru i snalažljiva: rešava svađu među ženama, pobeđuje probula i postavlja izaslanike u red. Ostale žene su nasuprot njoj slabije: rado bi se vratile muževima, pa ih ona mora držati na okupu.

Muškarci su smešni upravo zato što ne umeju da sakriju svoje želje: Kinesija, spartanski glasnik, izaslanici. Komika ne izvire samo iz duhovitih rečenica, već iz tela i iz situacije u kojoj je muška samouverenost izgubila tlo pod nogama.

Jezik je otvoren i erotski eksplicitan, kao u celoj staroj komediji, ali je neodvojiv od političke teme: vulgarne šale i javna rasprava smenjuju se bez osećaja prekida. Spartanci, među njima Lampito i glasnik, govore dorskim narečjem, kojim Aristofan u atinskom pozorištu obeležava njihov govor. Lizistratini govori su jasni, puni praktičnih slika, i mestimično poprimaju gotovo besednički ton.

Horske pesme spajaju podsmeh i lirizam. Starci i starice razmenjuju uvrede u pesmi, a u završnici se njihovi glasovi stapaju. Kroz tekst se provlači i parodija svečanih formula: zakletva, molitva i državni govor prebačeni su u kuhinjski i spavaći registar.

Komedija se često čita kao rani feministički tekst, ali je to tumačenje ograničeno. Sve uloge igrali su muškarci, a čitav zaplet počiva na tome da je ideja o ženskoj političkoj akciji apsurdna. Kada mir nastupi, žene se vraćaju u kuću, a pregovore vode izaslanici. Zato mnogi tumači komediju čitaju kao fantaziju o vođstvu, a ne kao program.

Tumači se ne slažu ni oko Aristofanovih političkih namera. Jedni u komediji vide iskren poziv na mir, drugi savet da se Atina sporazume dok još ima šta da ponudi. Sporno je i koliko je mirovni apel za publiku bio stvarni politički predlog, a koliko komična mašta: oba čitanja mogu se braniti tekstom.

Stara komedija: prolog sa zakletvom, parod dvaju poluhorova, agon sa probulom, pesme umesto parabaze, epizode (dezerterstvo, Kinesija i Mirina), mirovni pregovori i završno slavlje

Rat između Atine i Sparte trajao je od 431. p.n.e. Atinska ekspedicija na Siciliju (415–413. p.n.e.) završila se katastrofalnim porazom, a Spartanci su 413. utvrdili Dekeleju u Atici i tako otežali poljoprivredu i snabdevanje grada. Atina je bila iscrpljena i novčano i ljudski. Probul, koga Aristofan prikazuje, predstavlja tip državnog savetnika kakvog je grad, prema Tukididu, postavio posle sicilijanskog poraza. „Lizistrata“ je izvedena početkom 411. p.n.e. na Lenejama, a iste godine je u Atini na kratko preuzela vlast oligarhija.

Komedija je deo tradicije stare komedije, atinske komedije petog veka p.n.e. Aristotel je njeno poreklo tražio u komosu, veseljačkoj povorci sa falusnim pesmama. Komedije su se takmičile na državnim praznicima u čast Dionisa: na Velikim Dionisijama, gde je komedija redovno prikazivana od 487/486. p.n.e., i na Lenejama. Hor od dvadeset četiri člana učestvuje u radnji, a pored pesama ima i poseban deo, parabazu, u kojem se obraća publici. Stalna obeležja su lična i politička satira, obscenost, fantastičan zaplet i junak koji na kraju stiže do željenog cilja. Najvažniji suparnici Aristofana bili su Kratin i Eupolid, ali su njihova dela sačuvana samo u odlomcima. Tako je Aristofan jedini pesnik stare komedije čiji su komadi sačuvani u celini, i to jedanaest od četrdesetak. „Lizistrata“ pripada njegovim „mirovnim“ komedijama, uz „Aharnjane“ (425. p.n.e.) i „Mir“ (421. p.n.e.).

Atinske žene nisu imale politička prava, a njihova uloga u javnom životu bila je uglavnom verska. Komedija zato iz njihovog položaja može da izvuče neobičan zaplet. U istoj godini Aristofan je izveo i „Tesmoforijaze“, čiji su glavni likovi takođe žene, pa se ove dve komedije često posmatraju zajedno.

Spartanke su u grčkoj predstavi važile za snažne i telesno vežbane žene, pa ih Atinjanke u komediji sa čuđenjem hvale. Lampito je Lizistratin najvažniji saveznik upravo zato što joj omogućuje da štrajk postane zajednički poduhvat oba suparnička grada, a ne samo atinska stvar.

U Atini petog veka sve uloge igrali su muškarci. Ženske likove igrali su u dugim tunikama, a muški likovi nosili su komične kostime sa nabijenim telom i velikim kožnim falusom, pa je erotska šala bila fizički vidljiva. Hor od dvadeset četiri člana podeljen je na dva dela, što zahteva jasnu koreografiju tučnje, vode i vatre. Prostor je jednostavan: kapija Akropolja kroz koju žene izlaze i ulaze, pred njom scena na kojoj se vode rasprave.

Današnja režija suočava se sa nekoliko problema. Prvi je obscenost: šale koje su u antici pripadale svetkovini u modernom pozorištu lako postaju vulgarne ili gube efekat. Drugi je odnos prema ženama: ako se u „Lizistrati“ vidi samo „rat polova“, nestaje politička tema, a ako se umanji komika, nestaje komedija. Treći je završna figura Pomirenja, koju savremene postavke rešavaju različito, jedne je šale radi prenaglase, druge zamenjuju slikom ili pesmom.

Novije postavke često pomeraju radnju u savremeni kontekst. Riječko Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca izvelo je 2010. postavku u režiji Roberta Alfeldija sa radnjom smeštenom u Hrvatski sabor. Na 68. Splitskom letu, 2022, Paolo Mađeli je režirao postavku po motivima Aristofana, Homera, Predraga Lucija i Mate Matišića. U Gračanici je 2022. izvedena dramatizacija Bobana Skerlića pod naslovom „Ona koja raspušta vojske“. Sve tri potvrđuju da je zaplet dovoljno otvoren za nove političke okolnosti.

„Lizistrata“ je postala simbol ženskog otpora ratovanju. Najpoznatija akcija je „Lizistrata projekat“: 3. marta 2003, u jeku krize oko razoružanja Iraka, u mnogim mestima širom sveta održana su javna čitanja komedije kao miroljubiv protest. Od tada se komad često vraća na scenu u vreme ratnih kriza.

Mnogi pozorišni i muzički stvaralci radili su po njenom uzoru. Paul Linke je 1902. napisao operetu, Rihard Mohaupt balet (1941), a Mikis Teodorakis operu (2001). Mark Adamo je 2005. napisao operu za Hjustonsku veliku operu, mjuzikl „Lizistrata Džouns“ izveden je 2011, a Spajk Li je 2015. u filmu „Či-Rak“ preneo zaplet u Čikago. Londonska postavka iz 1910. u Malom pozorištu u Adelfiju, sa Gertrud Kingston u naslovnoj ulozi, pokazuje da komad ima dugu scensku tradiciju i van Grčke.

U nauci je „Lizistrata“ predmet rasprave o položaju žena u antici i o odnosu komedije i politike. U nastavi je redovan primer stare komedije, a u pozorištu se vraća kad god društvo ponovo postavlja pitanje mira i uloge onih koji ne odlučuju o ratu, ali snose njegove posledice.