Цар Едип

Драма је класичан пример аналитичке радње: све важно, пророчанство Лају, излагање детета, Лајева смрт на раскршћу, Едипов долазак и женидба, догодило се пре почетка, па садашња радња не доноси нове догађаје већ открива старе. Сваки епизод додаје по један део слагалице: Креонтов извештај из Делфа, Тиресијина оптужба, Јокастина прича о раскршћу, коринтски гласник и најзад пастир. Радња иде у једном правцу, а Едип својом упорношћу сам убрзава сопствени пад.

Аристотел у Поетици истиче да је препознавање најбоље када се поклапа са преокретом, а као пример наводи управо Едипа. Ту се перипетија, прелаз из среће у несрећу, и анагнориса, прелаз из незнања у знање, догађају у истом тренутку: коринтски гласник, желећи да умири Едипа, постиже супротно и открива му порекло. Радња је сабијена у кратко време и стално смештена пред палатом, а четири стасимона раздвајају епизоде и доносе ставове хора, од поверења у краља до страха.

Едип је способан, одлучан и пун бриге за народ, али и нестрпљив, подозрив и склон гневу. Особине због којих је постао спаситељ Тебе исте су оне које га воде у пропаст: не пристаје да питање остане без одговора, не слуша опомене и не жели да прекине истрагу. Јокаста је рационална и практична: страх смирује тако што пророчанства одбацује као безвредна, а када схвати истину, прва покушава да заустави истрагу.

Креонт је мирна супротност Едиповој ужурбаности. Његова самоодбрана је разложна, а у ексоду не тријумфује над срушеним краљем, већ делује сабрано и пажљиво. Тиресија је на почетку неспреман да говори, а када проговори, његове речи су непријатне и тачне. Хор се креће од поверења у Едипа, преко збуњености, до страха и сажаљења.

Драма се у великој мери ослања на драмску иронију: публика познаје мит, па сваку Едипову реч чује двоструко. Клетва коју изриче над убицом, обећање да ће Лаја осветити као оца и позивање на заједничку постељу говоре о њему самом. Језик драме је пун глагола тражења, налажења и знања, а образац виђења и слепила прожима читав текст.

Сцене сукоба, Едип и Тиресија, Едип и Креонт, Едип и пастир, воде се у кратким, оштрим репликама, где се свака реченица ослања на претходну. Хорске песме издижу радњу изнад појединачних судбина, а завршни комос, у коме Едип и хор заједно оплакују његову судбину, прелази из трагичког говора у лирски вапај.

Спорно је колико је Едип крив. Аристотелов појам хамартије обично се схвата као грешка у процени, а не као морални пад: Едип је починио злочин не знајући шта чини. Е. Р. Додс је у чланку „О погрешном схватању Цара Едипа” (1966) бранио становиште да Едип није лутка у рукама судбине: пророчанство предвиђа, али не нагони, а све што Едип у драми чини проистиче из његовог карактера. Бернард Нокс је у књизи Едип у Теби (1957) читао Едипа као слику енергичног, истраживачког атинског духа свога времена.

Сигмунд Фројд је у Тумачењу снова (1899–1900) тврдио да драма делује на гледаоце јер одражава универзалну жељу, а исто тако је приметио да се те прастаре жеље јасније виде у миту него у Софокловој верзији. Постоје и питања у самом заплету: Аристотел у Поетици напомиње да Едипово непознавање околности Лајеве смрти спада у оно што је изван саме радње, па се зато и расправља зашто Едип толико година није питао како је Лај погинуо.

Пролог, парод, четири епизода раздвојене стасимонима и ексод са комосом; подела на епизоде разликује се по издањима

Прича о Едипу старија је од Софокла. У Одисеји Одисеј у Хаду среће Епикасту, Едипову мајку, која је несвесно удата за сина, што су богови убрзо открили, али у Хомеровој верзији Едип и даље влада Тебом. Есхил је 467. п.н.е. победио повезаном трилогијом о Лајевој кући (Лај, Едип и Седморица против Тебе, уз сатирску игру Сфинга). Софокле, насупрот томе, драме не повезује у трилогију, већ у једној драми обрађује само дан у коме се све открива.

Драма је највероватније настала око 429. п.н.е., али је тај датум веома неизвестан. Према сведочанству које потиче из антике, група драма у којој је изведена добила је друго место на Великим Дионисијама, иза Филокла, Есхиловог сестрића. У антици се драма звала једноставно Едип, а додатак Тиранос (отприлике „владар”) вероватно је уведен касније, ради разликовања од Едипа на Колону.

Драма је део тебанске групе заједно са Антигоном и Едипом на Колону. По времену настанка Антигона је најстарија (442. или 440. п.н.е.), затим долази Цар Едип, а Едип на Колону изведен је посмртно 401. п.н.е., заслугом Софоклова унука. По радњи је редослед другачији: Цар Едип, Едип на Колону, Антигона. Софокле те драме није писао као трилогију, па се оне у појединостима не слажу. На пример, у Цару Едипу Креонт одлучује да Едип сачека одлуку бога о прогонству, док у Едипу на Колону Едип тврди да је протеран тек касније, уз пристанак својих синова.

Датум око 429. п.н.е. често се доводи у везу са кугом која је од 430. п.н.е. пустошила Атину и однела и Перикла, али је та веза само могућа. Мотив куге и скверне подсећа на то како су Грци разумели однос људи и богова: убиство сродника, а нарочито оца, оскрнављује читаву заједницу, а пророчиште у Делфима и пророци једини знају како се скверна одстрањује.

Драма је писана за Дионисово позориште у Атини. Три глумца су у маскама играла све говорне улоге, а хор од петнаест чланова, према предању, налазио се у орхестри пред фасадом палате. Едип је најважнија улога и мора да носи читаву драму, од владарске сигурности у прологу, преко гнева у првом епизоду, до сломљеног човека у ексоду. Остале говорне улоге, од Креонта и Јокасте до гласника и пастира, делиле су друга двојица глумаца.

Најстрашнији догађаји не приказују се: Јокастино самоубиство и Едипово самоослепљење препричава други гласник. Када се Едип појави слеп, публика први пут види последицу, па је тај излазак вероватно најснажнији призор драме. Како је у античком позоришту решен изглед слепог краља, није са сигурношћу познато, а савремене режије овај призор решавају на различите начине.

Режијски проблеми су пре свега тумачење Едипа и Јокасте. Ако Едип од почетка делује као гневан тиранин, нестаје трагички пад; ако је само саосећајан спаситељ, остаје необјашњив његов бес према Тиресији и Креонту. Јокастино разумевање истине у трећем епизоду обично се игра као тих слом, а хор може бити група старих саветника или уплашени грађани. Филм Тајрона Гатрија из 1957. снимљен је према поставци у којој су глумци носили маске Тање Мојсејвич, као пример поставке са античким маскама. Југословенско драмско позориште је 2022. најавило „Едипа” у режији Вита Тауфера, у адаптацији Весне Радовановић и Марка Мановића.

Аристотел у Поетици више пута узима „Едипа” за мерило трагедије: препознавање и преокрет се поклапају, радња је једна и целовита, а страх и сажаљење проистичу из самог заплета. Од антике до данас драма служи као основни пример трагичке структуре. Сенека је у Риму написао сопственог Едипа, а у модерном добу драму су обрађивали Корнеј (1659) и Волтер (1718). Хелдерлин је 1804. објавио немачки превод.

Фројд је на прелазу у двадесети век у драми видео израз универзалне жеље и по Едипу назвао један од централних појмова психоанализе, „Едипов комплекс”. У науци о античкој драми често се примећује да Софоклова драма није о тој жељи, већ о истрази и спознаји, али је Едипов лик од тада стални мотив у књижевности, филму и теорији.

Међу адаптацијама истичу се опера-ораторијум Игора Стравинског (концертна премијера у Паризу 1927), опера Карла Орфа Едип тиранин (1959), филм Едипо ре Пјера Паола Пазолинија (1967), драма Оле Ротимија Богови нису криви (1968) и представа Роберта Ајка (2018). На овим просторима Југословенско драмско позориште је 2022. најавило „Едипа” у режији Вита Тауфера.