Електра

Радња је сабијена у један дан и смештена пред палатом. Орест је присутан у прологу, затим се појављује тек у четвртом епизоду, па читава средина драме припада Електри и њеним сусретима са хором, сестром и мајком. Свака сцена показује други вид њеног положаја: међу женама из града, према попустљивој сестри, према мајци и, најзад, у очају због лажне вести.

Препознавање је одложено. Орест је већ у првој сцени близу палате, али се Електри открива тек пошто лажна вест доведе њен очај до крајности. Убиство Клитемнестре се не приказује, већ се чују само њени јауци, а Егистова смрт није приказана ни препричана: драма се завршава пре тога.

Електра је средишњи лик, готово стално присутан, а њен карактер је једнолик у најбољем смислу речи: није спремна ни на какав компромис. Софокле је супротставља Хрисотемиди, која говори здравим разумом, и Клитемнестри, која говори о праву и сопственој правди. Ти парови не служе само контрасту: сваки показује да Електрино становиште није једино могуће.

Орест је у овој драми мање психолошки разрађен. Он делује по налогу и није оптерећен питањем крвне кривице. Клитемнестра није приказана као једнодимензионално зла: у сцени након лажне вести признаје да је бити мајка тешко, па ипак се радује што је опасност прошла.

Важан део драме чине дуге лирске јадиковке, у којима Електра кроз ритам и понављање изражава бескрајност жалости. Насупрот њима, сцене расправе, нарочито са мајком, воде се у оштрим, аргументованим говорима. Лирски и дијалошки регистри се смењују и дају драми динамику.

Урна и лажна вест граде драмску иронију: публика зна да је Орест жив, па сваку Електрину реч о његовој смрти чује двоструко. Језик је често правнички, пун речи правде, дужности и части, а Електра га користи као оружје против мајке.

Најчешће се расправља о моралном значењу краја. Софокле, за разлику од Есхила, не приказује Ореста као прогоњеног Еринијама, нити суд због убиства мајке, па се поставља питање да ли драма освету потврђује или је само излаже без коментара. Хор поздравља ослобођење куће Атрида, али о последицама матрицида драма не говори.

Спорно је и како треба разумети Електру. Једни у њој виде узор верности оцу и непоколебљиве воље, други огорченост која губи сваку меру. Драма не даје једноставан одговор, већ показује оба лица тог лика. Редослед Софоклове и Еурипидове драме није сигурно утврђен, па је тешко рећи која од њих одговара на другу.

Пролог, парод у облику комоса, четири епизода раздвојене стасимонима и ексод; подела на епизоде разликује се по издањима

Прича о Агамемнону, Клитемнестри и њиховој деци део је предања о Атридима. У Одисеји се Орестова освета над Егистом више пута наводи као узор. Есхил је 458. п.н.е. у трилогији Орестија обрадио исту причу у Хоефорама, средњем делу трилогије. Еурипид је написао сопствену Електру, у којој је Електра удата за сељака, а која се обично датује у 410-е године п.н.е., вероватно пре 413. Софокле је ту причу поново обликовао и поставио Електру у средиште радње.

Датум извођења Софоклове Електре није познат. Џеб је предлагао период око 420–414. п.н.е., док научници на основу сличности у стилу са Филоктетом (409. п.н.е.) и Едипом на Колону драму углавном смештају у касни део Софоклове каријере. Због тога се година за ову драму наводи само приближно.

Драма почива на старом схватању да убиство рођака мора да буде освећено, и да освету може да захтева и бог. Орестов налог из Делфа даје освети религиозно оправдање. Истовремено, Клитемнестрино убиство мужа представља кршење друге обавезе, оне према брачном дому, а она сама свој чин правда претходним жртвовањем кћери. Драма ову мрежу обавеза не решава, већ је показује.

Радња се одвија на једном месту, пред палатом Атрида, па се догађаји у кући преносе звуком и причом. Најосетљивија је сцена убиства Клитемнестре: публика види само Електру пред вратима и чује јауке из куће. Електрин узвик да Орест удари још једном, ако може, мора да делује истовремено као подстрек и као оно што освету чини страшном, а то режији оставља тежак задатак.

Улога Електре је огромна и захтевна: она је на сцени од парода до краја, а мора да обухвати јадиковку, расправу, очај и радост. Режије често постављају питање да ли је играти као жртву или као опасну, готово неумољиву фигуру. Хрисотемида, Клитемнестра и Егист морају да буду уверљиви, тако да Електрин став не изгледа као једини могући.

Најпознатија новија поставка је адаптација Ен Карсон у режији Данијела Фиша са Бри Ларсон у насловној улози, која је 2025. приказана у Брајтону и Лондону. Штраусова опера, која се ослања на Софокла преко Хофманстала, постављена је 2019. у ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци.

Електра је, захваљујући Есхилу, Софоклу и Еурипиду, један од најпознатијих женских ликова античке трагедије, а Хрватска енциклопедија је назива оличењем праведне освете. У двадесетом веку најутицајнија обрада је Хофмансталова драма Електра (1903), која је 1909. постала основа опере Рихарда Штрауса. Композитор и либретиста сажимају радњу на лик Електре и њену жељу за осветом, али следе Софоклов редослед сцена.

Мотив је обрађиван у позоришту, музици, прози и филму: Езра Паунд и Руд Флеминг написали су Електру 1949, Микис Теодоракис оперу Електра 1995, а Џенифер Сејнт роман Електра 2022. У психоанализи је по Електри добио име појам „Електрин комплекс”, али Софоклова драма није о тој теми.

У настави и на позорници драма се чита и као студија жалости и истрајности, и као проблем правде и освете. Због једног лика који доминира читавом радњом, она је стални изазов за глумице и редитеље.