Magbet

Posle bitke Magbet i Banko susreću tri veštice, koje Magbetu proriču titulu plemića od Kodora, a zatim i krunu, a Banku da će njegovi potomci vladati. Prvo predskazanje se ubrzo ostvaruje. Njegova žena, kada čuje za predskazanje, ubeđuje ga da ubije kralja Dankana, koji im je gost.

Magbet ubija Dankana i postaje kralj, ali se oslanja na silu. Vidi da mu Banko i njegov sin Flijans predstavljaju pretnju, pa ih šalje da se ubiju. Banko gine, Flijans beži. Magbetu se na gozbi javlja Bankov duh. Veštice mu predskažu da ga niko rođen od žene ne može pobediti i da će pasti tek kada se šuma pomeri.

Magbet proganja Makdafovu porodicu i ubija njegovu ženu i decu. Ledi Magbet, mučena krivicom, u somnambulnom stanju pokušava da opere nevidljivu krv i umire. Malkolm vodi englesku vojsku, koja se prikriva granama Birnamske šume. Makdaf, rođen carskim rezom, ubija Magbeta, a Malkolm postaje kralj.

Drama je napisana oko 1606, za dvor kralja Džejmsa I, koji je bio i kralj Škotske i tvrdio da potiče od Banka. Zanimanje tog kralja za veštičarstvo takođe je deo konteksta.

U pozorišnoj tradiciji postoji praznoverje da ne treba izgovarati ime drame u pozorištu, pa se naziva „škotska drama”.

Najteža je promena Magbeta od hrabrog ratnika u čoveka koji se plaši sopstvene senke. Glumac mora da je vodi, a ne da je naglašava.

Veštice su danas veliki izazov: mogu biti strašne, komične ili gotovo realistične. Režija najčešće odlučuje da li su one stvarna sila ili Magbetova mašta.

„Magbet” je jedna od najčešće igranih Šekspirovih tragedija, sa brojnim filmskim adaptacijama (Velsa, Kurasave, Polanjskog).

Ledi Magbet je postala simbol žene koja želi moć, a njena scena somnambulizma jedna je od najpoznatijih u drami.