Едип на Колону

Драма има другачију структуру од Цара Едипа. Уместо истраге, у њој се низ посетилаца јавља Едипу: хор, Исмена, Тезеј, Креонт, Полиник, од којих сваки нешто тражи од њега. Едип остаје у средишту и у свакој сцени мења однос према себи. Растућу напетост доносе Креонтов покушај отмице и Полиникова молба.

Посебно је упечатљива Едипова смрт, која се не приказује, већ је препричава гласник. Тајанственост тог догађаја и суздржаност оних који су му присуствовали чине средиште драме. Завршни комос враћа радњу на људску раван и води ка догађајима Антигоне.

Едип је у овој драми измењен: огорчен и поносан, строг према синовима, а нежан према кћерима. Више не тражи истину о себи, већ достојанство и смирење. Његов гнев није мањи него у Цару Едипу, али се сада односи на људе који су га изневерили.

Тезеј је идеалан владар, људски и одлучан. Креонт је, за разлику од Креонта у Цару Едипу, овде насилан и лицемеран. Антигона и Исмена су две различите сестре које већ наговештавају своје улоге у Антигони: Антигона је ближа оцу и активнија, а Исмена доноси вести и обавља обред.

Језик драме је мирнији и лиричнији него у ранијим Софокловим делима. Најпознатији је хорски спев о Колону, у коме су описани славуј, маслина и коњи. Едипови говори су пуни горчине и ауторитета, а гласниково приповедање о смрти води према тишини и светој тајни.

Контраст између лирике хорске песме о Колону и суровости Креонтове сцене појачава осећај да се на једном месту сукобљавају светиња и насиље.

Једно питање је како разумети Едипову кривицу. Драма сугерише да незнање не мења чињеницу оскрнављења, али да његова патња има вредност искупљења. Дарис Бирџ драму чита као херојску причу: Едип из оскрнављеног прогнаника постаје благослов који траже и Теба и Атина. Други се питају да ли је Едипов гнев према синовима у складу са таквим читањем.

Спорно је и политичко читање. Драма је први пут изведена 401. п.н.е., после пораза Атине и владавине Тридесеторице, па се хвалоспев Колону и приказ Атине као праведног града често везује за тај тренутак. Важи и начело које драма изговара: не треба се борити против нужности.

Едип на Колону последња је Софоклова драма и део тебанске групе заједно са Царем Едипом и Антигоном. По радњи долази друга, после Цара Едипа и пре Антигоне, а по настанку је последња: Софокле ју је написао мало пре смрти 406. п.н.е., а на сцену је постављена 401. п.н.е., заслугом његовог унука, такође Софокла. Три драме нису писане као целина, па се у појединостима не слажу.

Колон је био атичко село недалеко од Атине и Софоклов родни крај. Зато драма има изразито локални карактер: гај Еуменида, Едипов долазак и хвалоспев белом Колону везују причу за место које је аутор добро познавао. Еумениде су богиње освете, а у предању се могу схватити и као милостиве заштитнице.

Када је драма први пут изведена, Атина је била поражена од Спарте и недавно ослобођена владавине Тридесеторице, што је вероватно утицало на то како ју је публика примила. Атина је у драми приказана као град правде и гостопримства, а Теба као град без мере и закона.

Радња се одвија на једном месту, пред гајем, и захтева простор који је истовремено природан и светиња. Едип седи на камену, слеп и изнурен, а Антигона га води. Улога Едипа захтева од глумца да споји ништавност прогнаника са ауторитетом човека кога траже и Теба и Атина. Његово тајанствено нестајање приказује се само речима гласника.

Хор колонских стараца се мења: од подозривих чувара светиње постају заштитници. Сцена са Креонтом мора да покаже насиље, али не као спектакл. Полиникова сцена од глумца тражи ретку мешавину молбе и охолости, а Едипова клетва мора да буде страшна и људска.

Међу познатим поставкама су телевизијска адаптација Дона Тејлора из 1986. са Ентонијем Квејлом и Џулијет Стивенсон и Јеванђеље на Колону Лија Бројера и Боба Телсона, изведено 1983. у Бруклинској музичкој академији као афроамеричка музичка адаптација у којој проповедник и црквени хор причају Едипову причу.

Драма је инспирисала композиторе: Антонио Сакини је написао оперу Едип на Колону (1786), Ђоакино Росини сценску музику Едип на Колону (1817), а Феликс Менделсон сценску музику за драму (1845).

У двадесетом веку драма је добила нове облике. Јеванђеље на Колону Лија Бројера и Боба Телсона, први пут изведено 1983, на Бродвеју је приказано 1988, а телевизијска адаптација Дона Тејлора из 1986. је једна од познатијих екранизација. Џастин Флеминг је 2016. написао дело Дете мрачног сунца.

У школи се драма обично чита у вези са Царем Едипом и Антигоном. Читање у низу показује како се прича о тебанској породици креће од тајне и разоткривања, преко мира и благослова, до новог сукоба. Од важности је и то што Полиник у овој драми тражи од сестара да га сахране, што припрема Антигонину одлуку у Антигони.