Трахињанке

Драма се дели на две неједнаке половине. У првој, која траје готово до краја, у средишту је Дејанира: њена брига, вести које стижу, одлука и откриће. У ексоду на сцену најзад долази Херакле, који је дотад био само име и вест. Зато се расправља ко је главни лик, односно ко је протагониста, и да ли драма има јединствену радњу. Често се истиче да обе половине повезује исти предмет: Дејанирина одлука и Хераклова патња потичу из истог огртача.

Вести стижу у наставцима: Херакле је жив, победио је, разлог рата је Јола, огртач гори. Свака од њих мења слику претходне. Стално је присутна драмска иронија: публика зна како прича о Хераклу завршава, па Дејанирине наде чује двоструко.

Дејанира је тиха, пажљива и уздржана, спремна да разуме мужа и да се сажали на Јолу. Њена грешка није у злој намери, већ у вери у лажно обећање. Софокле је приказује са много симпатије, а њена смрт је тиха, без речи и самооптуживања.

Херакле се појављује тек на крају, као човек коме су бол и гнев одузели сваку меру. Освајање Ехалије због Јоле и поступак према Лиху, који је само гласник, показују јунака склоног насиљу. Хил је између њих, растрзан између дужности према оцу и љубави према мајци.

У првом делу језик је тих и кућни, са речима бриге, чекања и страха. Пророчанства су изречена тако да значење остаје отворено до краја: рок од петнаест месеци и „мртвац” који ће убити Херакла схватају се тек када се испуне.

У ексоду се језик мења. Хераклови јауци и кратке реплике супротстављени су раније уздржаним говорима, а завршни стихови уместо смирења доносе горак закључак о боговима.

Једно питање је колико је Дејанира крива. Већина тумача је сматра невином у намери, али се расправља како разумети њену одлуку да без провере употреби Несов дар. Друго питање је да ли драма наговештава Хераклову бесмртност: пошто се ломача не приказује, закључак се оставља публици.

Датум драме је спорен. Т. Ф. Хоуи предлаже око 450. п.н.е., Седрик Витман и Т. Б. Л. Вебстер 430-е, због веза са Царем Едипом, а Мајкл Викерс 425–424. п.н.е., јер у приказу Херакла види одраз оснивања спартанске колоније у Трахину око 427/426. п.н.е. Зато се година наводи само приближно.

Предање о Хераклу, Дејанири, Несу и отровном огртачу старије је од Софокла. Хрватска енциклопедија сажето бележи да је Хераклово тело страдало од огртача натопљеног Несовом крвљу, да је он наредио да га спале на ломачи, а да су га богови узели на Олимп и дали му Хебу за жену. Софоклова радња подсећа на Бакхилидову песму 16, али се у неким појединостима разликује од раније познатих верзија.

Датум настанка није утврђен. Предлози иду од око 450. п.н.е. до 420-их година, зависно од тога да ли се драма сматра раним радом, мање развијеног облика, или је ближа Цару Едипу. Због тога се година наводи само приближно.

Радња је смештена у Трахин, у кућу Херакла и Дејанире. Сукоб се приказује из угла куће, а не бојног поља: Херакле је углавном одсутан, а његови подвизи су позадина. Тек ексод доноси јунака на сцену, али као човека који умире, а о његовом вазнесењу међу богове драма не говори.

Драма је за извођење захтевна јер се најважнији догађаји одигравају ван сцене: жртва на рту Кенеј, Лихасова смрт и Дејанирино самоубиство долазе до публике кроз приче гласника и дадиље. Дејанирин излазак без речи после Хилове клетве један је од најснажнијих тренутака и режији оставља велики простор за тумачење.

Хераклов излазак на носилима јединствен је призор: најмоћнији јунак доноси се на сцену као немоћан болесник. Режије то решавају различито. У поставци Универзитета Конкордија у Монтреалу 1994. Херакле је ушао пузећи, без истакнутог костима и ране, а његов глас чуо се са стране већ док је Дејанира изговарала своје прве речи.

Драма се ретко игра. Колеџ Свартмор је 2020, током пандемије, у режији Михала Задаре приказао сажету верзију без публике и без живих извођача, а Шаушпилхаус Цирих је 14. децембра 2024. приказао драму у режији Јосија Вилера, у новом немачком преводу Курта Штајнмана.

У антици је прича о Дејанири и огртачу остала позната: Овидије је у Метаморфозама препричао Хераклову смрт, а латинска трагедија Херакле на Ојти, која се приписује Сенеки, ослања се на Софоклову радњу. У новије доба драма је била мање популарна од Антигоне или Цара Едипа, па се и данас ретко игра.

Преводи су имали велику улогу у њеној рецепцији: забележени су преводи Бакли (1849), Плумптр (1878), Џеб (прозом, 1892), Езра Паунд (1956), Хју Лојд-Џонс (прозом, 1994), Брајан Дорис (прозом, 2015) и Кицингер и Гренан (у стиху, 2021).

У последње време драма привлачи позоришта зато што приказује ратника из угла оних који остају код куће. Поставка Јосија Вилера у Цириху 2024. истражује, према најави позоришта, јунаштво, рат и њихове последице по породицу.